Piše: Milijana Barjakatervić

Be­ža­nje od stra­ha

Piše: Milijana Barjakatervić

Mi­li­o­ni lju­di ši­rom pla­ne­te zbog na­pe­te sva­ko­dne­vi­ce pi­ju raz­ne le­ko­ve da su­zbi­ju ne­ke svo­je unu­tra­šnje stra­ho­ve ili fo­bi­je. Idu na sva­ko­ja­ke te­ra­pi­je da se iz­bo­re sa sa­mim so­bom. Psi­ho­te­ra­pe­u­ti da­na­šnji­ce tr­lja­ju ru­ke.
Pr­vi na du­gač­koj li­sti stra­ho­va je da­ka­ko, strah od smr­ti, po­tom strah od le­te­nja a na tre­ćem me­stu je strah od jav­nog na­stu­pa. So­ci­jal­na ank­si­o­znost. Na­rod­ski re­če­no-tre­ma. Ne po­sto­ji čo­vek ko­ji baš ni­ma­lo ne­ma tre­mu kad tre­ba da go­vo­ri pred ne­kim audi­to­ri­ju­mom. Mo­žda to sa­mo do­bro pri­kri­va. To su  lju­di iz­u­zet­no na­pum­pa­ni sa­mo­po­u­zda­njem, ma­nje ose­tlji­vi,  ja­ko do­bro pri­pre­mlje­ni, lju­di sa go­le­mim is­ku­stvom u jav­nom iz­la­ga­nju, ili lju­di sa od­re­đe­nom do­zom eg­zi­bi­ci­o­ni­zma. A šta će­mo sa sti­dlji­vi­ma, ne­is­ku­sni­ma, ose­tlji­vi­ji­ma, sa ma­njom ve­rom u se­be?  Ako su uop­šte po pri­ro­di po­sla pri­nu­đe­ni da bi­lo šta ika­da go­vo­re pred pu­bli­kom (a ni­su se opre­de­li­li za glu­mu ni po­li­ti­ku), a ni­ka­ko ni­su bi­li u mo­guć­no­sti da iz­beg­nu go­vor ili ne­ko pre­da­va­nje – ovo je nji­hov put kroz pa­kao: pi­sme­na pri­pre­ma od ne­ko­li­ko de­se­ti­na sa­ti kod ku­će i na po­slu, usme­no iz­la­ga­nje pred ogle­da­lom, de­com, rod­bi­nom, kom­ši­lu­kom, ko­le­ga­ma, u snu. Sa­mo­po­moć u vi­du vi­zu­e­li­za­ci­je – za­mi­šlja­nja am­bi­jen­ta ko­ji pa­će­ni­ka oče­ku­ju, ve­žbe ab­do­mi­nal­nog di­sa­nja, ve­žbe opu­šta­nja…Kad do sa­mog (sud­njeg) da­na iz­la­ga­nja do­đe, sle­di – do­vo­đe­nje li­ca i te­la u sta­nje pri­prav­no­sti po­sle krat­kog sna i du­ge no­ći, od­la­zak na me­sto „po­gu­blje­nja“ i ne­po­sred­no pred iz­la­zak is­pred gru­pe eg­ze­ku­to­ra (ma­nje struč­ni, vi­še struč­ni lju­di, ne­bit­no) gu­ta­nje sve­ga što se pod ru­kom na­đe a do­ka­za­no smi­ru­je. Ako se de­si da ni­ka­kve po­mo­ći ova­kve vr­ste ne­ma, pa­će­nik će iza­ći, ki­se­lo se osmeh­nu­ti, po­če­ti ne­što da mr­si o po­vo­du iz­la­ga­nja, da su­vo gu­ta, mu­ca, da pre­đe  na či­ta­nje tek­sta (a mi­slio je da zna sve na­pa­met), da či­ta sve mo­no­to­ni­je, ti­še, do ša­pa­ta, da se be­či, po­što mu sr­ce sve ja­če lu­pa, tu­če, sko­ro da vi­še  ne ču­je se­be, iz pu­bli­ke ko­ja kao da ne mo­že ma­lo da gle­da ne­gde dru­go, ne­go baš u nje­ga, uhva­ti­će par raz­li­či­tih po­gle­da – ne­ko­li­ko li­ku­ju­ćih, par ohra­bru­ju­ćih i ne­što tu­pih, ne­za­in­te­re­so­va­nih. Pre­ska­ka­će sve vi­še i vi­še od na­pi­sa­nog tek­sta ko­ji se na­to­pio zno­jem sa le­de­nih ru­ku, ne bi li što br­že pre­ki­nuo ago­ni­ju što svo­ju što slu­ša­o­ca. Bi­će za­hva­lan Bo­gu što ni­je baš pao u ne­svest, i ne­će ni ču­ti mla­ki apla­uz ute­he od onih što ne li­ku­ju, od že­lje da što pre po­beg­ne sa me­sta zlo­či­na. Ču­će: „Ma do­bro je bi­lo, dru­gi put će bi­ti bo­lje, mo­žeš ti, tre­ba ti vi­še prak­se… „Aaaa, ne!“, za­kle­će se mu­če­nik sam se­bi, „da pla­ćam kur­se­ve i te­ra­pi­je za su­zbi­ja­nje stra­ha od pu­bli­ke – ne pa­da mi na pa­met! Na po­zor­ni­cu vi­še ne iz­la­zim. Pri­hva­ti­ću sti­dlji­vost kao vr­li­nu a ne kao ma­nu. I oni, od­va­žni i bit­ni, si­gur­ni i tač­ni, i oni si­gur­no ima­ju ne­ki strah, ko­ji ih kroz ceo ži­vot pra­ti. Mo­žda isto ne­kom glup i sme­šan strah. Mo­žda ozbi­ljan“…
Ne­sta­ši­ca je ljud­ske to­pli­ne. Ne­ma je na ba­ca­nje. Ne ide na re­cept. Ne pla­ća se. A mo­žda je baš ona pra­vi lek za stre­som i stra­hom iz­mu­če­ne du­še. Ne tre­ba pre­sta­ja­ti sa tra­ga­njem. I ve­rom da je za­slu­žu­je­mo.

Kategorije Kolumna