Ne­boj­ša Gr­bić

Tu­žno je kad ro­di­te­lji tu­že de­cu…

Ne­boj­ša Gr­bić

Pro­fe­sor isto­ri­je u Teh­nič­koj ško­li „Mi­haj­lo Pu­pin“ u In­đi­ji Mi­ro­slav Gr­bić, član je Spe­ci­jal­nog ve­ća za po­ro­dič­ne od­no­se Osnov­nog su­da u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci. Naj­mla­đi je po­rot­nik u Srem­skom okru­gu, na­i­me, prof.Gr­bić ima 7,5 go­di­na po­rot­nič­kog a 4,5 go­di­ne rad­nog sta­ža što zna­či da se još kao stu­dent la­tio po­rot­nič­kog po­sla. Po­rot­nik ni­je la­ko bi­ti, do­no­si­ti is­prav­ne od­lu­ke i od­go­va­ra­ti pred sop­stve­nom sa­ve­šću.
– Ka­da sam za vre­me stu­di­ja u No­vom Sa­du ušao u po­rot­nič­ke vo­de ni­ko od mo­jih ko­le­ga, čla­no­va ve­ća ni­je bio mla­đi od 50 go­di­na. Pro­či­tao sam u no­vi­na­ma pri­ču jed­nog po­rot­ni­ka o to­me šta on ra­di, to me je mo­ti­vi­sa­lo da se pri­ja­vim za ovaj po­sao. Oti­šao sam u sud i re­kao – ja že­lim da bu­dem po­rot­nik. Od ta­da do tre­nut­ka ka­da su me po­zva­li, pro­šlo je šest, se­dam me­se­ci, ka­že Mi­ro­slav Gr­bić.
Po za­vr­šet­ku stu­di­ja vra­tio se u In­đi­ju i po­že­leo da se i da­lje ba­vi ovim po­slom. Po­rot­nik je kod tro­je su­di­ja, kao član ve­ća u pro­se­ku jed­nom ne­delj­no pri­su­stvu­je su­đe­nji­ma u In­đi­ji i Sta­roj Pa­zo­vi, ka­že, pro­ble­mi su isti ili slič­ni.
– Pro­sto je ne­ve­ro­vat­no šta se sve de­ša­va u po­ro­di­ca­ma, od sit­ni­ce iz­ro­di se pro­blem ko­ji re­zul­ti­ra raz­la­zom. Kod raz­vo­da bra­ko­va ko­jih je u po­sled­nje vre­me mno­go vi­še ne­go no­vo­sklo­plje­nih, do pro­ble­ma naj­če­šće do­la­zi zbog ne­do­stat­ka nov­ca, od­su­stva to­le­ran­ci­je i na­si­lja. Vr­lo ret­ko se de­ša­va da se lju­di raz­ve­du uz osmeh, da se ra­zi­đu kao pri­ja­te­lji. U se­ća­nju mi je ostao je­dan brač­ni par ko­ji se raz­veo na­kon 30 go­di­na bra­ka. Do­šli su opu­šte­ni, opu­šte­no i oti­šli da za­jed­no po­pi­ju ka­fu. De­ca su im po­sta­la pu­no­let­na, ima­ju svoj ži­vot, brak im vi­še ni­je funk­ci­o­ni­sao, ka­že po­rot­nik Mi­ro­slav Gr­bić.
Na ža­lost, mno­go je vi­še onih ko­ji se sva­đa­ju zbog po­de­le imo­vi­ne, ko­me će pri­pa­sti de­ca, gde će i ka­da mo­ći da ih vi­đa­ju, ko­li­ka će bi­ti ali­men­ta­ci­ja. Sva­ka od za­va­đe­nih stra­na mi­sli da je na gu­bit­ku. Ka­že, to on­da tra­je mno­go du­že ne­go da su se­li kao zre­li lju­di i po­pri­ča­li pre do­la­ska na sud.
Su­di­ja je pro­fe­si­o­na­lac, po­ro­ta je sa­vest su­da, ka­že, u do­sa­da­šnjoj prak­si ni­je bi­lo ne­sla­ga­nja. De­ša­va­lo se da na po­čet­ku sa­slu­ša­va­nja ima­ju je­dan stav, kad ču­ju i dru­gu stra­nu pri­če stav se iz­me­ni za tri­sta­še­zde­set ste­pe­ni. U po­ro­dič­nim od­no­si­ma uvek je lak­še ka­da dva po­rot­ni­ka po­red su­di­je pra­te is­po­ve­sti, ka­da se sa­gle­da iz svih uglo­va, či­sto da ne­što ne pro­mak­ne.
– Ve­li­ke su ljud­ske ne­sre­će. Ve­o­ma je tu­žno ka­da ro­di­te­lji zbog iz­o­stan­ka iz­dr­ža­va­nja tu­že de­cu ali i to se de­ša­va. A još tu­žni­je ka­da se do­ka­že da de­ca ko­ji su, ustva­ri od­ra­sli lju­di, ni­su u mo­guć­no­sti da iz­dr­ža­va­ju ro­di­te­lje jer se i sa­mi na­la­ze u ne­za­vid­noj ma­te­ri­jal­noj si­tu­a­ci­ji, pa i jed­ni i dru­gi mo­ra­ju da ži­ve od skrom­ne so­ci­ja­ne po­mo­ći. I sad mi je sli­ka pred oči­ma ka­da su u sud ušla dva ko od bre­ga od­va­lje­na mom­ka, pa mi je pr­vo bi­lo čud­no ka­ko ne mo­gu da iz­dr­ža­va­ju maj­ku. Is­po­sta­vi­lo se da su pod­sta­na­ri, da ima­ju vi­še de­ce, da su di­za­li kre­di­te da pla­ća­ju bol­nič­ke ra­ču­ne za le­če­nje maj­ke. Vi­še, jed­no­stav­no, pa­ra ne­ma­ju. Za­mi­sli­te ka­ko se ose­đa­ju i maj­ka i de­ca, ka­že naš sa­go­vor­nik.
Sva­ki slu­čaj je pri­ča za se­be, u ne­kim pred­me­ti­ma od­lu­ču­ju ni­jan­se.
– Te­ško je do­ne­ti pra­vu od­lu­ku ako su dvo­je ko­ji se raz­vo­de obo­je do­bri lju­di, ako obo­je ima­ju do­bre advo­ka­te. Tre­ba na­ći pra­vu reč za onog ko­me de­te ne­će pri­pa­sti i naj­bo­lju va­ri­jan­tu da mo­že da vi­đa de­te. U ci­lju što kva­li­tet­ni­jeg su­đe­nja i do­no­še­nja što pra­vič­ni­jih od­lu­ka, moj pred­log bi bio da su­di­je pro­fe­si­o­nal­ci ne su­de ceo dan sa­mo po­ro­dič­ne spo­ro­ve, te­ško je u to­ku jed­nog rad­nog da­na sa­mo to slu­ša­ti i pra­vil­no pro­su­đi­va­ti,  su­ge­ri­še prof. Mi­ro­slav Gr­bić iz In­đi­je, je­dan od naj­mla­đih po­rot­ni­ka na ovim na­šim pro­sto­ri­ma.

Z.G.Ste­fa­no­vić

Kategorije Reportaža