Piše: Milijana Barjakatervić

Šta ima­mo za do­ma­ći?

Piše: Milijana Barjakatervić

Ka­ko raz­mi­šlja ro­di­telj či­je de­te ni­je do­bi­lo pe­ti­cu iz do­ma­ćeg za­dat­ka? „Mo­gao sam se vi­še po­tru­di­ti, ne mo­gu gle­da­ti se­ri­je, za­ma­ja­va­ti se i švrć­ka­ti  oko­lo ako mi­slim da ima(mo) do­bre oce­ne. Od sad, s po­sla pra­vo za pi­sa­ći sto!“
Ko­ji su to ro­di­te­lji­ma omi­lje­ni do­ma­ći za­da­ci? Pre­pri­ča­va­nje baj­ki u sve­sku! Sa što vi­še ar­ha­i­za­ma po mo­guć­stvu. Ne, ipak uče­nje  pe­smi­ce na­pa­met! Ili pak umet­nič­ki ra­do­vi, bez ob­zi­ra da li ima­te dve le­ve he­mis­fe­re u mo­zgu kad je umet­nost u pi­ta­nju (ako pak ima­te smi­sla, rad će vam bi­ti iz­lo­žen na pa­nou. To je le­po.),  iz­ra­da prak­tič­nih pred­me­ta  – sat od pa­pi­ra, ram za sli­ku, sak­si­ja,  ku­ti­je (obič­no za­vr­še u ve­li­kom spre­ma­nju ku­će). Na­crt  po­ro­dič­nog sta­bla je po­seb­na po­sla­sti­ca jer uglav­nom  bu­de ki­ko­ta­nja pri po­me­nu ime­na ču­kun­ba­be (do­bro je dok ne tra­že sli­ke), iz­ra­da ma­ske za ma­skem­ba­le i slič­ne pro­sla­ve cve­ća, li­šća, ras­pu­sta…ne spa­da u oba­ve­zan deo ro­di­telj­stva ali čik pro­baj­te da ne na­pra­vi­te ka­pu za Dan ka­pa, ana­li­za knji­žev­nih de­la ko­je ni onaj što je pi­sao ne zna šta je hteo re­ći a ka­mo­li de­te to jest ma­ma/ta­ta/ba­ba/de­da/tet­ka/uj­na/kom­ši­ni­ca.
Do­ma­ći  iz fi­zič­kog ne­ma­ju, ali ako ne­će­te da vam de­te bu­de ki­la­vi trut i da sku­plja troj­ke, mo­ra­te ga upi­sa­ti na ne­ku od ško­li­ca spor­ta, mi­slim ne­će­te valj­da u ci­lju šted­nje, vi s njim igra­ti fud­bal to jest zve­zdu i stoj.
Vr­hu­nac po­en­ti­ra­nja  obra­zov­nog si­ste­ma Sr­bi­je je kad do­đe ma­ma sa sred­njo­škol­cem u  bi­bli­o­te­ku i ra­di sa­ti­ma te­mu za  re­fe­rat ili pi­sme­ni za­da­tak u na­ja­vi, a on ne­za­in­te­re­so­va­no ze­va oko­lo, cup­ka ili tip­ka mo­bil­ni. Pro­sto fe­no­me­nal­no. Ni­je to stvar lju­ba­vi. Vo­le­li su i nas na­ši ro­di­te­lji pa ni­su išli u bi­bli­o­te­ke ume­sto nas, po­go­to­vo ne SA na­ma. Ni­su zna­li i ni ko­je pred­me­te uči­mo, a evo, ni­smo ne­pi­sme­ni.
Da­kle, šta se to do­ga­đa u vre­me­nu kad se obra­zo­va­nje ne ce­ni? Da li je te­ži pro­gram i ako je­ste, za­što je?  Jel su to de­ca ome­te­ni­ja u raz­vo­ju zbog pre­ve­li­kog bro­ja in­for­ma­ci­ja ko­je ih okru­žu­ju u di­gi­tal­nom do­bu, il  se ro­di­te­lji da­nas vi­še ba­ve svo­jom de­com  pa­nič­no se pla­še­ći stran­pu­ti­ca ko­jim de­ca mo­gu po­ći, ali po­čev od pr­vog  raz­re­da osnov­ne  s gra­da­ci­jom do 4. sred­nje ško­le, ko ne zna,  ne sti­že ili ne­ma ži­va­ca da po­ka­zu­je de­te­tu gra­di­vo, ima da se na­pla­ća ven­red­nih ča­so­va (opet mo­da ko­ja ne­kad ni­je po­sto­ja­la).
I on­da, gde je tu kre­a­tiv­nost, že­lja za zna­njem, spo­sob­nost  sa­mo­stal­nog raz­mi­šlja­nja…da li je za sa­mo­po­u­zda­nje de­te­ta do­bro da ma­ma do­bi­je pe­ti­cu? Kao i sve kod nas, va­žno je za­do­vo­lji­ti for­mu. Su­šti­na če­ka bo­lja vre­me­na.

Kategorije Kolumna