Plod­na rav­ni­ca

Piše: Milijana Barjakatervić

Ni­ču pe­ka­re kao pe­čur­ke po­sle ki­še. Ka­ko i ne­će, bez hle­ba čo­vek ne mo­že, pa vo­đe­ni ide­jom o sva­ko­dnev­noj za­ra­di bez ob­zi­ra na kon­ku­ren­ci­ju, ma­li pred­u­zet­ni­ci ula­ze u ma­le bi­zni­se (ali i  ve­li­ke  kao što su već iz­bren­di­ra­ni Hleb & Kifle po Be­o­gra­du). U na­šem gra­du ima do­sta pe­ka­ra, i tre­ba da ima, nek su ži­ve i zdra­ve, sa­mo ne­ka­ko iz ugla po­tro­ša­ča, sve li­če jed­na na dru­gu. Ne to­li­ko pe­kar­ke i objek­ti (ko­ji ni­su uvek sklo­nje­ni od za­ga­đe­nja ka­ko bi tre­ba­lo) ne­go pe­ci­vo. Su­žen iz­bor. Bar za ne­kog ko je vi­deo ve­lik asor­ti­man pe­ci­va u ve­ćim pe­ka­ra­ma po ve­li­kim gra­do­vi­ma. A mi smo ma­li grad, što jes jes. Ali ni­smo ga­dlji­vi na ve­lik iz­bor sve­ga pa i je­sti­vih pred­me­ta od bra­šna. Ne­ka­ko, vr­lo bo­ja­žlji­vo se po­ne­gde po­ja­vi pra­va in­te­gral­na ki­fla. A ima i skep­tič­nih ku­pa­ca, ko­ji tvr­de da cr­no pe­ci­vo mo­že bi­ti ustva­ri be­lo sa­mo obo­je­no. Vla­sni­ci obje­ka­ta mo­žda mi­sle da bi pra­vo in­te­gral­no pe­ci­vo bi­lo sku­po pa se ne bi pro­da­va­lo…Ali ako je 60 pu­ta zdra­vi­je od be­log…va­lja po­nu­di­ti. Naš na­rod vo­li da se gu­ra di je zdra­va hra­na.
Do­tle, lju­bi­te­lji zdra­ve is­hra­ne (ne oba­ve­zno ma­kro­bi­o­ti­ča­ri, tu i ta­mo i po­mo­da­ri) od­lu­ču­ju se da hleb pra­ve ruč­no, ili ku­pu­ju kuć­ne mi­ni pe­ka­re u ko­ji­ma se hleb pra­vi sam. Oprav­da­no tvrd­njom „Bar znam šta je­dem, ne­će me­ne ni­ko pra­vi­ti bu­da­lom“ in­ve­sti­ci­ja ni­je glu­pa, da­pa­če. Već i vrap­ci zna­ju pred­no­sti ce­log zr­na u od­no­su na pre­ra­đe­no. Ali  ne­ka­ko, ipak oče­ku­je­mo od (ma­ša­la) pe­ka­ra u gra­du da u bar ne­koj imaš  bra­šna cr­na, bra­šna be­la, hle­ba sva­ko­ja­ka…Ne ka­žem, osa­vre­me­ni­li smo se, pa je ne­sta­la po­ja­va ru­ka ume­sto hva­talj­ke, de­voj­ke oba­ve­zno no­se ka­pe i ke­ce­lje, ret­ko se mo­že vi­de­ti in­sekt na krof­ni, ma­li glo­dar u ćo­šku još re­đe, euro­krem na­rav­no ni­je Ta­ko­vo ali `ajde, ra­zu­mlji­vo. Ko­li­ko bi on­da ko­štao kro­a­san? Za­ži­ve­lo je epo­hal­no ot­kri­će – lju­ba­znost,  u ci­lju za­do­volj­nog kup­ca do­du­še još ni­je iz­mi­šljen izum ukla­nja­nja pa­re kad je na­po­lju hlad­no, pa ko no­si na­o­ča­re na tre­nu­tak osle­pi, ali de. Tre­nu­tak sle­pi­la ni­šta ni­je na­spram bol­nog kr­ča­nja cre­va tr­bu­ha za kru­hom (pro­da­va­či­ce za pul­tom po zvu­ku cre­va ve­ro­vat­no mo­gu da raz­li­ku­ju ne­ko­li­ko vr­sta čo­več­je gla­di). Ni­ti vr­ti kli­ma ure­đaj le­ti (za­po­šlja­va­ju valj­da one ko­je pro­đu test iz­dr­žlji­vo­sti u to­plot­noj ko­mo­ri) ali ma­li pred­u­zet­nik ima svo­je ob­ja­šnje­nje – ne­po­treb­no ula­ga­nje.  I  još uvek ne mo­že­te na­ći ni­šta vru­će ka­sno po­pod­ne. Ko je jeo, jeo je! (na svu kri­zu ta­ko­đe „ne­po­treb­no“ do­dat­no mr­cva­re­nje ma­ši­na i rad­ni­ka).
Na­rod smo ko­ji ima raz­vi­jen kult hle­ba, obi­ča­je, ri­tu­a­le. Ima­mo fe­sti­val hle­ba. Mu­zej hle­ba. Umet­nič­ka de­la po­sve­će­na hle­bu (pa i an­to­lo­gij­ske sce­ne u Var­lji­vom letu`68. ako baš ho­će­te), pa ne shva­ta­mo za­što vek­na ni­je te­ška ono­li­ko ko­li­ko pi­še da je­ste, za­što nas te­ra­ju da ku­pu­je­mo hleb od ju­če,  ka­ko to da ne­ma pro­stog, jef­ti­ni­jeg a zdra­vi­jeg cr­nog „si­ro­tinj­skog“ `leba, sa ko­jim je i po­pa­ra lep­ša,  sla­đa mast pod ale­vom, o kaj­ma­ku da ne pri­ča­mo. Ne­go nam nu­de na­šmin­ka­ne vek­ne ra­znih bo­ja, na­pu­de­ri­sa­ne adi­ti­vi­ma ra­di pro­du­že­ne sve­ži­ne.
Okru­že­ni pri­vi­di­ma, ob­ma­na­ma i su­ro­ga­ti­ma, zah­te­va­mo: „Daj­te nam bar hle­ba ka­ko tre­ba! Iga­ra će­mo sa­mi smi­sli­ti“.