Kao mag­net: escajg, tep­si­je, pa i sta­klo pri­vla­či Bi­lja­ni­na ener­gi­ja

Že­na – mag­net !

Kao mag­net: escajg, tep­si­je, pa i sta­klo pri­vla­či Bi­lja­ni­na ener­gi­ja

Sremska Mitrovica – Kao što to obič­no bi­va, ne­kad jed­na slu­čaj­nost sko­ro pot­pu­no pro­me­ni ži­vot. Bi­lja­na Div­nić, eko­no­mi­sta u pen­zi­ji iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce, ka­že da je go­di­na­ma ose­ća­la iz­u­zet­nu ener­gi­ju u se­bi, a on­da je sti­caj okol­no­sti pro­me­nio go­to­vo sve u nje­nom ži­vo­tu.
– Jed­nom sam ne­što ši­la i is­pa­la mi je igla. Bez­u­spe­šno je tra­žim, kad ono: igla se za­le­pi­la me­ni za te­lo ! Vi­dim da imam ne­kog mag­ne­ti­zma u se­bi. Po­sle to­ga, na TV-u sam gle­da­la čo­ve­ka ko­me se za te­lo le­pe ka­ši­ke, vi­lju­ške. Po­što sam ne­što slič­no ose­ća­la, re­šim i ja da pro­bam. Bez pro­ble­ma mi se na te­lo za­le­pe de­lo­vi po­su­đa, đu­ve­če, tep­si­ja od dve ki­le i još jed­na ma­nja u njoj. Le­pe se i pe­pe­lja­re, sta­klo, če­lik…- pri­ča nam Bi­lja­na.- Na­šla sam se u ču­du šta se to me­ni de­si­lo. Kad sam to ot­kri­la, išla sam u naš Dom zdra­vlja, na raz­go­vor i ne­ke te­sto­ve gde su mi re­kli da imam ja­ku mag­net­nu si­lu ko­ja zra­či me­tar i po oko me­ne i da je to do­bro i za me­ne i za lju­de ko­ji su u mo­joj bli­zi­ni. Re­šim pre­ko no­ći da u 57. go­di­ni upi­šem kurs za ma­sa­žu i po­sle pro­ve­dem dva me­se­ca na prak­si u Do­mu zdra­vlja u slu­žbi za fi­zi­kal­nu me­di­ci­nu i re­ha­bi­li­ta­ci­ju. Ja­ko sam sreć­na što su me na prak­si oka­rak­te­ri­sa­li iz­u­zet­nim oce­na­ma, ka­že Bi­lja­na.
Po nje­nim re­či­ma, pri­liv iz­u­zet­ne ener­gi­je ose­ća­la je po­sled­njih de­se­tak go­di­na. Ka­ko ka­že, i sa­ma se, zbog 35 go­di­na se­de­nja na po­slu, mu­či­la s kič­mom i spon­di­lo­zom, pa i išla i na ma­sa­že.
– Ali, ni­kad mi ni­je bi­lo pot­pu­no do­bro, ve­ro­vat­no što ni­sam zna­la da po­se­du­jem ener­gi­ju ko­ja je stal­no na­do­la­zi­la i ko­ja mi je sme­ta­la. Ja sad, ka­ko se pra­znim, kad ne­ko­ga iz­ma­si­ram, ne ose­ćam ni­ka­kav bol u kič­mi i to je in­te­re­sant­no. Ka­ko tu ener­gi­ju iz­ba­cu­jem iz se­be, ja se sve bo­lje ose­ćam – ka­že Bi­lja­na Div­nić.- Kao da tek sad kre­ćem iz po­čet­ka, ne­ću ni da raz­mi­šljam da sam pen­zi­o­ner. Tre­ba ra­di­ti dok se mo­že i sa­ve­to­va­la bih svi­ma da se ba­ve ne­kim ak­tiv­no­sti­ma. Isti­na je da se ne­ma pa­ra, da smo okru­že­ni lo­šim ve­sti­ma, ali tre­ba bi­ti op­ti­mi­sta i ve­ro­va­ti i bo­ri­ti se, odvo­ji­ti vre­me­na za se­be, po­seb­no že­ne u kli­mak­su.
Bi­lja­na nam pre­no­si da njen dan tra­je i po 20 sa­ti, ali da ne ose­ća umor. Oba­vlja sve kuć­ne po­slo­ve, pri­ču­va unu­ke, po­ma­že kao sva­ka ba­ka i ni­ka­da ne ose­ća umor.
– Po­red svih oba­ve­za, imam po­ro­di­cu, dve kćer­ke, če­tvo­ro unu­ča­di i sve po­sti­žem. Mo­je ko­le­gi­ni­ce se ža­le da su umor­ne, ma­lak­sa­le, bez­volj­ne, te­tu­ra­ju se tro­me po ku­ći, sve ih bo­li… Ja ni­ka­da ne leg­nem pre po­no­ći, ali uvek sam od­mor­na, čak i ako dnev­no iz­ma­si­ram de­se­tak oso­ba – na­vo­di Bi­lja­na. -Vi­dim mno­ge pen­zi­o­ne­re ko­ji su pa­li u de­pre­si­ju, ne ra­de ni­šta, ne zna­ju šta će sa so­bom i sa­mo ku­ka­ju. To ja ne mo­gu da pod­ne­sem. Tre­ba ži­ve­ti i bo­ri­ti se do­kle god čo­vek ima sna­ge. I na prak­si sam se po­na­ša­la kao da po­či­njem no­vi ži­vot. Ne znam da li je još bio ne­ko da u 57. go­di­ni upi­še kurs i ide na prak­su sa de­voj­či­ca­ma i de­ča­ci­ma, ali ja sam se ose­ća­la i ose­ćam mla­dom. Ne tre­ba mi­sli­ti o go­di­na­ma i bo­le­sti­ma.
Od ka­ko se pro­ču­lo da po­se­du­je ener­gi­ju, da nje­ni dla­no­vi zra­če to­plo­tom ko­ja ot­kla­nja bo­lo­ve i po­bolj­ša­va cir­ku­la­ci­ju, Bi­lja­nu zo­vu i zna­ni i ne­zna­ni. Ona ka­že da naj­vi­še vo­li da ne­ko­me po­mog­ne ta­ko što će ga okre­nu­ti zdra­vom ži­vo­tu i po­zi­tiv­nim raz­mi­šlja­nji­ma.
– Svi mi ima­mo pro­ble­me u ži­vo­tu, na po­slu, u ku­ći… Tre­ba se sam sa so­bom bo­ri­ti – po­ru­ču­je Bi­lja­na.- Ta­ko i ja ra­dim i se­bi pri­či­nja­vam ne­ki du­šev­ni mir.

Ž.Ne­go­va­no­vić

Kategorije Reportaža