Piše: Milijana Barjakatervić

Kul­tu­ra i umet­nost

Piše: Milijana Barjakatervić

Po­sto­ji me­sto u gra­du gde se mo­že za­do­vo­lji­ti du­hov­na glad, po­di­ći svest o umet­no­sti, gde se mo­gu raz­me­nji­va­ti ide­je, cr­pi­ti in­spi­ra­ci­ja…ta­kvo jed­no me­sto u svim gra­do­vi­ma pa i u na­šem zo­ve se umet­nič­ka ga­le­ri­ja. U Be­o­gra­du ih ima 30 u Ber­li­nu 300 a u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci eto jed­na ali vred­na. Za­ni­mlji­vo je da upr­kos ve­o­ma lo­šem zdrav­stve­nom sta­nju na­še Ga­le­ri­je ona uvek ima po­se­ti­o­ce, uvek iz­la­ga­če. Tra­di­ci­ja iz­la­ga­nja li­kov­nih udru­že­nja odr­ža­va se upra­vo zbog osnov­ne ljud­ske po­tre­be za le­pim. De­la umet­ni­ka li­kov­nih sa­lo­na (Sre­ma i Voj­vo­di­ne) i smo­tre li­kov­nih udru­že­nja (Sir­mi­jum i Esnaf) ni­su pre­sta­le da bu­du atrak­tiv­ne oset­noj srem­skoj pu­bli­ci ko­ja hr­li na otva­ra­nje sva­ke iz­lo­žbe. Da­ka­ko, uvek ima i bi­će onih s po­ziv­ni­com ko­ji se sla­bi­je raz­u­me­ju u sli­kar­ske prav­ce, teh­ni­ke i sli­kar­ski je­zik, ali baš je no­bles, ko­mi­fo, mi­ko­fo da se po­ja­ve i ko­men­ta­ri­šu. (e sad dal će vi­še gle­di­ti u sli­ke il` u no­vu ta­šnu po­zna­te fraj­le u mi­mo­ho­du, lič­na stvar). Da­kle za ne­kog je to pri­li­ka za na­dah­nu­će, za ne­kog da bu­de vi­đen, ma­da da mu pri­pre­ti­te smrt­nom ka­znom ne bi pri­znao da ni­je do­šao da se di­vi umet­nič­kom iz­ra­zu.
Ka­da ste ne­ko i ne­što (?) u gra­du, nor­mal­no je da vam lju­ba­zno oso­blje Ga­le­ri­je uru­či po­ziv­ni­cu sa va­šim ime­nom i pre­zi­me­nom za otva­ra­nje ne­ke iz­lo­žbe. A po­sle otva­ra­nja u obi­la­zak mo­gu do­ći svi ko­ji ni­su do­bi­li po­ziv­ni­cu, sva­kim  da­nom sem po­ne­delj­kom, ta­ko da i ne mo­ra­ju spe­ci­jal­no da se do­te­ra­ju i na­mi­ri­šu. Po­red stvar­nih lju­bi­te­lja umet­no­sti, ra­znih kri­ti­ča­ra, pri­zna­tih i ma­nje pri­zna­tih sli­ka­ra tu  su sva­ka­ko i na­stav­ni­ci i pro­fe­so­ri li­kov­nog ko­ji ima­ju za­du­že­nje, že­lju i vo­lju da svo­jim uče­ni­ci­ma pri­bli­že umet­nost. En­tu­zi­ja­sti. Su­de­ći po ur­li­ci­ma i vi­ja­nju ve­li­kog bro­ja đa­ka, ko­ji su pre do­šli sa­mo da ne bu­du u ško­li, mo­že­mo za­klju­či­ti da pu­ber­tet baš i ne zna za uz­vi­še­ne ose­ća­je, i svr­hu umet­no­sti.
Ko ne zna gde se na­la­zi Ga­le­ri­ja La­zar Vo­za­re­vić,  sram ga bi­lo, ali ko bi vo­leo da zna evo – ori­jen­tir mu je ka­fić Ta­li­ja.  Zna­či pro­đe se ba­šta ka­fea sa 96 me­sta za se­de­nje (plus dva na lju­lja­šci, što je jed­na­ko 98), uđe se u  na­bo­ra­nu zgra­du, pro­đe se pro­sto­ri­ja bi­bli­o­te­ke na­me­nje­na za uče­nje i ti­hi rad lju­bi­te­lja na­u­ke (opet en­tu­zi­ja­sti) pop­ne se na sprat i tu bes­plat­no mo­gu da se po­gle­da­ju, ma­nje ili vi­še uspe­šni, po­ku­ša­ji umet­ni­ka da pre­ne­su emo­ci­ju ili ne­ku po­ru­ku na re­ci­pi­jen­ta.
Ako je po­se­će­nost Ga­le­ri­je do­bra  i sad kad krov pro­ki­šnja­va, ka­kva li će tek bi­ti kad se usta­no­va sre­di i na­šmin­ka, ka­ko obe­ća­va­ju spa­si­o­ci kul­tu­re i umet­no­sti? Ne za­to što je  pro­stor bi­tan, ne­go za­to što i sli­ke ima­ju du­šu.

Kategorije Kolumna