CENTAR-VRDNIKA

Ni­su kri­vi psi

Le­po je i ži­ve­ti ili, ma­kar, na krat­ko bo­ra­vi­ti u Vrd­ni­ku, fru­ško­gor­skom bi­se­ru, ali ugo­đaj bo­rav­ka, a i ži­vlje­nja uop­šte, kva­ri i do kraj­njih gra­ni­ca iz­dr­žlji­vo­sti do­vo­di ogro­man broj pa­sa lu­ta­li­ca. Vrd­nik je na­pro­sto, a to tra­je već ne­ko du­že vre­me, oku­pi­ran od stra­ne čo­po­ra glad­nih, na­pu­šte­nih pa­sa. To je re­dov­na po­ja­va, ali, či­ni se, da je si­tu­a­ci­ja sve go­ra i go­ra. Ni­je Vrd­nik je­di­no me­sto ko­je mu­ku mu­či sa na­pu­šte­nim psi­ma, ali ima ne­što spe­ci­fic­no u od­no­su na dru­ga me­sta i gra­do­ve. Na­i­me, sva­ke je­se­ni iz Vrd­ni­ka od­la­ze, u gra­do­ve, stal­ni vi­kend sta­nov­ni­ci. To ne bi sa­mo po se­bi bi­li ni­šta neo­bič­no da mno­gi me­đu nji­ma, na od­la­sku ne osta­ve, na uli­ci, na mi­lost i ne­mi­lost, svo­je če­tve­ro­no­žne lju­bim­ce. To­kom vi­še­me­seč­nog bo­rav­ka u vrd­nič­kim vi­ken­di­ca­ma do­đe ne­ka­ko zgod­no da ima­ju pse po­red se­be, ali kad se vra­ća­ju u svo­ja zim­ska pre­bi­va­li­šta u Be­o­gra­du, No­vom Sa­du i dru­gde, psi osta­ju na uli­ci. To se po­na­vlja iz go­di­ne u go­di­nu, ali ka­ko ra­ste broj vi­ken­di­ca u Vrd­ni­ku, ta­ko se i po­ve­ća­va broj pa­sa na uli­ci. Ni­su vi­kend-sta­nov­ni­ci je­di­ni ko­ji od­ba­cu­ju svo­je če­tvo­ro­no­šce, ali či­nje­ni­ca je da se ta po­ja­va do­ga­đa i po­ve­ća­va uvek to­kom je­se­ni. Psi, na­rav­no, ni­su ni­šta kri­vi u ovoj pri­či, ali ni­su ni Vrd­ni­ča­ni da bi bi­li osu­đe­ni na pse­ći te­ror. Cen­tar je oku­pi­ran od stra­ne pa­sa ko­ji se u gru­pa­ma od pre­ko 10-12 kre­ću go­re-do­le po Vrd­ni­ku. Še­ta­ti po Ba­nji go­to­vo je ne­mo­gu­će, ili ba­rem po­pri­lič­no opa­sno. Izyzet­no su ugro­že­na de­ca na pu­tu u ško­lu i na­zad, a na­ro­či­to oni ko­ji idu da­lje, do re­ci­mo Sta­re ko­lo­ni­je.  De­ca če­sto u ru­ka­ma no­se uži­nu što je iz­u­zet­no pri­ma­mlji­vo za čo­po­re glad­nih pa­sa.  Go­sti ko­ji ovih je­se­njih da­na bo­ra­ve u Ba­nji sa sne­bi­va­njem gle­da­ju na ovu ne­pri­jat­nu po­ja­vu i pi­ta­ju se da li da po­no­vo do­đu u ovo me­sto. Na ovaj pro­blem, čel­ni­ci op­šti­ne Irig osta­ju glu­vi i ne­mi. To se njih ne­što baš i ne ti­če jer, osim pri­ho­da od tu­ri­zma, ni­su ne­što mno­go za­in­te­re­so­va­ni za Ba­nju Vrd­nik. Do re­še­nja ovg pro­ble­ma, po­treb­nog i lju­di­ma i psi­ma, ne­će, iz­gle­da, usko­ro do­ći. Osu­đe­ni na su­ži­vot sa jad­nim iz­glad­ne­lim psi­ma,  Vrd­ni­ča­ni mo­gu sa­mo da se na­da­ju da uje­di  i po­vra­de ne­će bi­ti baš ta­ko če­sti.

S.Bur­sać

Kategorije Vrdnik