Piše: Milijana Barjakatervić

Ma­đi­o­ni­ča­ri

Piše: Milijana Barjakatervić

Ti­pi­čan srp­ski iz­raz, za­tva­ra­nje fi­nan­sij­ske kon­struk­ci­je, je­ste kad se sve ži­vo uzi­ma na ra­te, kao na pri­mer le­to­va­nje, i ot­pla­ću­je do sle­de­će go­di­ne to jest sle­de­ćeg le­to­va­nja. Kad se is­pla­ti po­sled­nja ra­ta, to se zo­ve za­tva­ra­nje jed­ne fi­nan­sij­ske kon­struk­ci­je i kre­će otva­ra­nje no­ve. Ina­če mo­ra ne bi vi­deo ni­ko. Sko­ro ni­ko.

Po­što je pro­se­čan srp­ski tu­ri­sta po­neo sve da mu ta­mo na mo­ru ni­šta ne za­fa­li, i da ne tro­ši no­vac NE­PO­TREB­NO kad SVE MO­ŽE DA SE PO­NE­SE (?!), kad se vra­ti ku­ći osim pra­znog dže­pa, nov­ča­ni­ka i ba­te­ri­ja..na­i­la­zi na pra­zan fri­ži­der (to je ono me­sto gde se le­pe mag­ne­ti),  a bo­ga­mi i na pra­zne sve ba­ze sa hra­nom. Ono što je osta­lo obič­no je­ste korn­flejks, ko­ji se u mir­no­dop­skim uslo­vi­ma iz­be­ga­va na­ve­li­ko, i even­tu­al­no le­pak za šun­ku – mar­ga­rin. Ali usta­jao. Šun­ke ne­ma. Po­je­la se na mo­ru. Tad se pri­be­ga­va kre­a­tiv­no­sti pri­pre­ma­nja su­že­ne is­hra­ne ti­pič­ne za van­red­ne si­tu­a­ci­je, na ko­je je srp­ski na­rod svi­kao, da­kle je­la od bra­šna, ja­ja na oči, pa­la­čin­ke, (bog ih bla­go­slo­vio), sa al­ter­na­tiv­nim na­de­vi­ma, to jest dže­mom ko­ji se do­bio od ne­ke ba­be i sla­bo ko se o nje­ga oti­mao. Ako je euro­krem i ostao i ste­gao se u fri­ži­de­ru a po­vrat­ni­ci glad­ni, dža­ba je. Ne mo`š ni­šta s njim.  Uštip­ci sa še­će­rom. Pr­že­ni­ce sa ča­jem ili ka­ka­om, ali onim za ku­va­nje. Iha! Ko je stu­di­rao pri­se­ti­će se ca­ka,  pa­su­lja bez do­da­ta­ka, raz­vla­če­nja hle­ba po ne­de­lju da­na, ko ni­je, ka­šće mu se sa­mo ( pod­se­ća­nja ra­di, to je onaj di­je­tal­ni pe­ri­od u ži­vo­tu kad se ne je­du slat­ki­ši, me­so, vo­će, so­ko­vi i euro­krem. To zna sva­ki stu­dent čak i Le­pa Bre­na). A ume­sto sla­do­le­da, na sva­ki sat po je­dan, ako ima­te de­cu, za­ma­ja­vaj­te ih lu­be­ni­com. I nek idu ra­ni­je  da spa­va­ju. A ne da stal­no ne­što `oće. I da mno­go ne tr­če pre­ko da­na, da pu­no ne oglad­ne. Nek igra­ju igri­ce ko­je ne zah­te­va­ju na­pre­za­nje si­vih će­li­ja, ni mi­ši­ća. Na mo­ru kom­pju­te­ra ni­je bi­lo, te će ih bi­ti želj­ni. Od­jed­nom va­lja­ju naj­jef­ti­ni­ji pra­ško­vi, sa­pu­ni i šam­po­ni, da vi­diš ka­ko pe­ru! Žen­ski rod, po po­vrat­ku s gle­da­nja u bes­ko­nač­no pla­vet­ni­lo, nek ne ide ni­kud, jer iz pro­dav­ni­ca vre­ba­ju sve­ske i sni­že­nja (uglav­nom sku­plje ne­go što je bi­lo, jer ako je stvar ko­šta­la 2.000, ga­zda ski­ne taj pa­pir, sta­vi onaj od 4.000, pre­cr­ta i na­pi­še 3.000 i lu­pi po­ster sni­že­nje pre­ko ce­log iz­lo­ga. Kla­si­ka. Že­ne sa su­že­njem mo­zga uglav­nom na­sed­nu). Mu­že­vi tre­ba tad da su na opre­zu a ne da lu­nja­ju bez­ve­ze i pu­ste že­nu da še­ta po gra­du. Po­sle će im đa­vo bi­ti kriv .

I po ko zna ko­ji put hva­la Iz­u­mi­te­lju na kom­pju­te­ru i fej­sbu­ku da ne mo­ra­mo da iz­ra­đu­je­mo 875 sli­ka na pa­pi­ru. A i do­bar je po­vra­tak na po­sao sa go­di­šnjeg od­mo­ra kad imaš kom­pju­ter, a ne­maš ko­le­gu što vo­li da se utr­pa­va še­fu (tu­ži­ba­be, štre­be­ri, le­va sme­ta­la, par­ti­brej­ke­ri, oso­be­nja­ci, ci­ce sa 16 li­ca, hej­te­ri). Pa da ne  bi po­vra­tak bio fru­stri­ra­juć, ode se ma­lo na čet, fejs, sli­ke, ovo ono, pa po­la­ko po­vra­tak u su­ro­vu re­al­nost sva­ko­dnev­ni­ce, da se na­mla­te pa­re za ži­vot do pe­tog u me­se­cu.

Ko ne­ma de­cu ma­lo će da ola­ba­vi ka­iš na je­sen, a oni ko­ji ima­ju, nek se te­še da će bar pa­sti tem­pe­ra­tu­ra. Ipak se lak­še sva­đa kad ni­je pa­kle­na vru­ći­na. Al naš ti je na­rod ču­do. Ka­ko se pot­pu­no neo­če­ki­va­no sna­šao za mo­re, i po­red zlu­ra­dih po­sma­tra­ča, raz­ne  Ve­li­ke bra­će, ta­ko će ma­đi­o­ni­čar­ski da se sna­đe i za pre­sku­pi sep­tem­bar to jest ok­to­bar. Ne mo­že nam ni­ko ni­šta, ja­či smo od sud­bi­ne.

Kategorije Kolumna