Piše: Milijana Barjakatervić

Nam­ćor – dan­gu­be

Piše: Milijana Barjakatervić

Po­sto­ji jed­na opa­snost kad za­đe­te u po­zni­je go­di­ne, da se pre­tvo­ri­te u oso­be bez po­seb­nih po­tre­ba. To su one oso­be ko­je uglav­nom ma­lo  ra­de, ali pu­no se­de na klu­pa­ma is­pred zgra­da i pom­no pra­te sva­ki ko­rak sta­na­ra i nji­ho­vih po­se­ti­la­ca. Za to ni­su pla­će­ni, to ra­de iz za­do­volj­stva. Tu su u sva­ko do­ba da­na, i ne­kih de­lo­va no­ći. Uglav­nom pa­te od kom­plek­sa pred­sed­ni­ka kuć­nog sa­ve­ta, pred­sed­ni­ka me­sne za­jed­ni­ce, to jest za­me­ni­ka. Če­šće su to sta­ri­je oso­be žen­skog po­la, sa ukup­no tri oba­ve­ze: je­sti i spa­va­ti i ogo­va­ra­ti. Ti­pič­ni pri­mer­ci ove vr­ste mo­gu se na­ći u sta­ri­jim grad­skim na­se­lji­ma, ali su vi­đe­ni i u se­li­ma. Se­de i bu­lje u sve što ho­da na dve no­ge i vr­še ana­li­zu. Ako su sta­ro­se­de­o­ci, auto­mat­ski sti­ču pra­vo na me­sto na klu­pi na ko­je ni­ko dru­gi ne sme da sed­ne. Bez ob­zi­ra što su mo­žda svi sta­na­ri pla­ti­li da se po­sta­vi ovaj ku­tak za od­mor i pred­vi­de­li ga za sve uz­ra­ste,  po­lo­ve i pro­fi­le, uvek su tu jed­ni isti ana­li­ti­ča­ri ne­du­žnih sta­na­ra.

Ako ste do­šli u po­se­tu ne­kom od sta­na­ra zgra­de, a ovi ob­li­ci ži­vo­ta se­de za­le­plje­ni za ja­stu­če na klu­pi, na­sta­je muk, ske­ni­ra­nje, ren­gen, DNK, krat­ka bi­o­gra­fi­ja, iz­vod iz knji­ge ro­đe­nih, uve­re­nje da ni­ste osu­đi­va­ni, a on­da ra­port – gde ste po­šli, za­što, ko­li­ko će­te se za­dr­ža­ti, šta vam je to u ke­si, da ni­je bom­ba? Po­klon? Ko­jim po­vo­dom? Mo­že­te od­go­vo­ri­ti lju­ba­zno, dr­sko, ili uop­šte ne mo­ra­te od­go­vo­ri­ti jer ni­ste du­žni, a  oni će sva­ka­ko sa­zna­ti re­kord­nom br­zi­nom, jer im je to du­žnost.

Do­ći u po­se­tu ne­ko­me u zgra­du is­pred ko­je se­de ne­su­đe­ni fo­ren­zi­ča­ri je jed­na mu­ka, ali ži­ve­ti u ta­kvoj zgra­di je mu­ka pre­go­le­ma. Ko vo­li ose­ćaj da je sni­man 24 sa­ta dnev­no, a pri­tom se nije do­bro­volj­no prijavio u Ve­li­kog bra­ta? Ima­te po­tre­bu da iza­đe­te  2, 3, 5, 20 pu­ta iz sta­na, a da vas ni­ko ne is­pra­ća i do­če­ku­je s ne­kim pi­ta­njem ili do­sko­či­com? Ne­mo­gu­će. Je­di­no ako zgra­da ima re­zer­vni iz­laz ili da ska­če­te kroz pro­zor ako ni­ste pre­vi­so­ko. Tu i ta­mo mo­dri­ca ni­je ni­šta na­spram tor­tu­re ne­ra­do­ho­li­ča­ra.

Ili, ako je vi­ši sprat u pi­ta­nju, raz­vu­ći ne­ku saj­lu iz al­pi­ni­stič­ke opre­me, bar za spu­šta­nje. Us­put se i raz­gi­ba­te.

Mo­žda bi jed­no od re­še­nja bi­lo odva­ja­ti me­seč­no, ko­li­ko ko mo­že, da se sa­ku­pi ne­ki iz­nos za nam­ćor-dan­gu­be, da ma­lo ne­gde ot­pu­tu­ju  i osta­ve na mi­ru že­ne, mu­že­ve i de­cu iz kom­ši­lu­ka i nji­ho­ve pri­ja­te­lje da ži­ve svo­je ži­vo­te bez ustru­ča­va­nja. Po­red bez­broj uki­nu­tih slo­bo­da, ko još sme da nam ugro­ža­va slo­bo­du na slo­bod­no kre­ta­nje, a da pri­tom ni­čim ni­smo za­slu­ži­li no­žnu na­ru­kvi­cu.

Pod hit­no pred­u­ze­ti neo­p­hod­ne me­re za­šti­te ljud­skih pra­va, s po­seb­nim osvr­tom na pra­vo na slo­bo­du. I da se na osno­vu to­ga za­bra­ni se­de­nje na klu­pa­ma svi­ma ko­ji ugro­ža­va­ju ne­či­je ras­po­lo­že­nje. Do­dat­na ka­zna bi im bi­la za­ce­men­ti­ra­ti lju­lja­šku ume­sto klu­pe. Da nas po­sle na­por­nog da­na is­pred zgra­de, za pro­me­nu, do­če­ka­ju deč­ji smeh, ra­dost i bez­bri­žnost. Bi­la bi to vi­še­stru­ko ko­ri­sna pro­me­na.

Kategorije Kolumna