"Ničija" vila na Fruškoj gori

Le­ki­na vi­la pam­ti i lju­bav­nu tra­ge­di­ju

Mirjana Stanković, domaćica u praznoj vili

Zo­vu je Ti­to­va i Le­ki­na vi­la. Na­la­zi se na Rav­ni­ma na Fru­škoj go­ri, od be­o­čin­skog  se­la Svi­loš uda­lje­na je sa­mo šest ki­lo­me­ta­ra. Zo­vu je Ti­to­va, ma­da je Ti­to u njoj bo­ra­vio sa­mo sat vre­me­na 1976. go­di­ne. Alek­san­dar Ran­ko­vić – Le­ka, pr­vi čo­vek ju­go­slo­ven­ske po­li­ci­je bo­ra­vio je u ovoj vi­li če­šće od 1950. go­di­ne, pa  sve do  Bri­on­skog ple­nu­ma 1966, ka­da je sme­njen. Od ta­da je vi­la  pu­sta, da bi 1999. go­di­ne, po­sle bom­bar­do­va­nja, bi­la po­kra­de­na i de­va­sti­ra­na. Da­nas je pra­zna i o njoj bri­gu vo­di Vla­da Voj­vo­di­ne. Vi­la na Rav­ni­ma osta­la je u se­ća­nju i po lju­bav­noj dra­mi ko­ja se ov­de od­i­gra­la, ka­da je za­lju­blje­ni mla­dić pu­cao iz pi­što­lja u do­ma­ći­cu vi­le, a on­da, ve­ru­ju­ći da ubio lju­bav­ni­cu, iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo.

Na vi­li na Rav­ni­ma, na 350 me­ta­ra nad­mork­se vi­si­ne upi­sa­na je 1950. go­di­na, ali to ni­je go­di­na grad­nje, već go­di­na ka­da je vi­la, ko­ja je stra­da­la u Dru­gom svet­skom ra­tu, sa­ni­ra­na i pre­tvo­re­na u dr­žav­nu re­zi­den­ci­ju. Ina­če, gra­đe­na je na raz­me­đi 19. i 20. ve­ka. Vi­lu je za svo­je po­tre­be gra­dio iloč­ki grof Ode­skal­ski, a on­da je na ime du­ga dao ma­đar­skom gro­fu Ko­te­ku. Vi­la ni­je, ka­ko ne­u­pu­će­ni tvr­de, gra­đe­na za Ti­ta i Le­ku, već je na­sle­đe­na po­sle ra­ta.

 

Ro­bi­ja­ši sa­ni­ra­li vi­lu

Pekara i roštiljnica pored vile

Vi­lu su 1950. go­di­ne sa­ni­ra­li ro­bi­ja­ši iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce i odr­ža­va­li je kao Le­ki­nu vi­li do 1968. go­di­ne. Ni­ko od dr­žav­nih funk­ci­o­ne­ra ni­je do­la­zio u ovo zda­nje sve do 1976. go­di­ne, ka­da su voj­vo­đa­ski funk­ci­o­ne­ri, ko­ji su s Ti­tom bi­li u po­se­ti Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, udva­ra­ju­ći se  Mar­ša­lu,  us­pe­li da ga do­ve­du na Rav­ne.

Te go­di­ne, tri da­na pre Ti­to­vog do­la­ska,  za­tvo­re­ni­ci iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce su be­to­ni­ra­li če­ti­ri ki­lo­me­tra pu­ta kroz pla­ni­nu ka­ko bi „naj­ve­ći sin na­ših na­ro­da“ mo­gao do­ći do vi­le. Me­đu­tim, po­sle sa­mo sat raz­gle­da­nja, Ti­to je na­re­dio prat­nji da spa­ku­je Jo­van­ki­ne stva­ri i da idu za Be­o­grad. Ni­kad vi­še ni­je ov­de do­šao.

Vi­la ina­če ima ve­li­ki sa­lon, bi­bli­o­te­ku, tri so­be za spa­va­nje sa ku­pa­ti­li­ma i ku­hinj­ski deo. U ne­po­sred­noj bi­li­zi­ni vi­le je ku­ća za po­slu­gu, sa na­knad­no sa­gra­đe­nom pe­ka­rom i ro­šti­ljem. Do­ma­ći­ni vi­le da­nas, Ste­van (55) i Mir­ja­na (50) Stan­ko­vić iz Su­se­ka su na plat­nom spi­sku Vla­de Voj­vo­di­ne.

– Vi­la pri­pa­da Vla­di Voj­vo­di­ne, za vre­me NA­TO bom­bar­do­va­nja u bli­zni vi­le je pa­la bom­ba, pa je ta­da deo na­me­šta­ja od­ne­sen u ma­ga­ci­ne ta­da­šnjeg Iz­vr­šnog ve­ća Voj­vo­di­ne, a vi­la na­pu­šte­na. Ta­da je br­zo sve što se mo­glo iz­ne­ti i po­kra­sti – ne­sta­lo iz vi­le. Ne­sta­li su lu­ste­ri, te­pi­si, po­ki­dan je par­ket, po­va­đe­ne utič­ni­ce za stru­ju,  ba­te­ri­ja za tu­še­ve. Osta­la su ogle­da­la u ku­ći za po­slu­gu i de­lo­vi te­le­fon­ske cen­tra­le ko­ji se ni­su mo­gli od­ne­ti – pri­ča nam do­ma­ći­ca Mir­ja­na Stan­ko­vić.

 

Lju­bav­na tra­ge­di­ja

"Ničija" vila na Fruškoj gori

Pri­ča o vi­li na Rav­ni­ma pam­ti i lju­bav­nu tra­ge­di­ju ko­ja se ov­de do­go­di­la 2006. go­di­ne, ka­da je Pa­vle No­vić, 33-go­di­šnjak iz Svi­lo­ša, ra­nio svo­ju lju­bav­ni­cu Na­du, do­ma­ći­cu vi­le, ko­ja je ta­da ima­la 50 go­di­na, a on­da da pre­kra­ti svo­je lju­bav­ne ja­de iz­vr­šio je sa­mo­u­bi­stvo.

Pa­vle No­vić je, po­sle iz­dr­ža­ne ka­zne za­tvo­ra od go­di­nu da­na u srem­sko­mi­tro­vač­kom za­tvo­ru, upo­znao do­ma­ći­cu vi­le, udo­vi­cu Na­du. I tu je iz­ne­na­da pla­nu­la lju­bav. Pa­vle je bo­ra­vio sa Na­dom u vi­li, svi su ra­ču­na­li da će i po­red ve­li­ke raz­li­ke u go­di­na­ma dvo­je lju­bav­ni­ka svo­ju ve­zu kru­ni­sa­ti bra­kom.

Me­đu­tim, ka­da je  Na­da sa­zna­la da je Pa­vle bio i u za­tvo­ru od­lu­či­la je da ve­zu pre­ki­ne. Mo­mak je iz­be­zu­mlje­no do­la­zio do vi­le mo­lio Na­du da mu se vra­ti, pa on­da po­čeo i da joj pre­ti. Kob­nog da­na Pa­vle je do­šao do vi­le na­o­ru­žan pi­što­ljem, pu­cao u svo­ju lju­bav­ni­cu, a on­da se­bi is­pa­lio me­tak u sle­po­oč­ni­cu i na me­stu ostao mr­tav. Na­da je ra­nje­na u ru­ku, za­vr­ši­la je u bol­ni­ci i po­sle to­ga se vi­še ni­je vra­ća­la na Rav­ne. Da­nas ži­vi kao pen­zi­o­ner u bli­zi­ni No­vog Sa­da.

 

Vi­la če­ka do­ma­ći­na

Iz­da­le­ka vi­la de­lu­je pri­stoj­no i ured­no, sli­ka iz unu­tra­šnjo­sti vi­le je – po­ra­ža­va­ju­ća. Sve je od­ne­to ili uni­šte­no, ta­ko da za sa­na­ci­ju tre­ba mno­go nov­ca. Po­sled­nji put vi­lu je ko­ri­sti­la eki­pa fil­ma „Kao ra­ni mraz“, Đor­đa Ba­la­še­vi­ća, sni­mi­la je u vi­li i oko vi­le ne­ko­li­ko sce­na.

– Vi­la ima vo­du i stru­ju, sve je to sa­da is­klju­če­no. Mi smo ov­de od 2006. go­di­ne, či­sti­mo ko­rov oko vi­le, odr­ža­va­mo objek­te da ne pro­pa­da­ju. Ka­kva je sud­bi­na na­me­nje­na ovom zda­nju, mi ne zna­mo. Znam da je ov­de le­po, da je ovo pra­va va­zdu­šna ba­nja – pri­ča nam Mir­ja­na.

Da­nas je po­red vi­le uz­ga­ja­li­šte evrop­skog je­le­na, ka­ko bi se ova di­vljač po­no­vo za­pa­ti­la na Fru­škoj go­ri. Oko 108 hek­ta­ra  pri­hva­ti­li­šta je ogra­đe­no ži­com, a Na­ci­o­nal­ni park Fru­ška go­ra je tra­žio da mu se ustu­pi na ko­ri­šte­nje vi­la i po­moć­ni objek­ti, ka­ko bi se tu sme­sti­lo oso­blje ko­je br­ne o uz­go­ju 80 je­le­na, ko­ji tre­ba da obez­be­de po­tom­stvo ko­je će vra­ti­ti je­le­ne na Fru­šku go­ru.

Bi­lo je po­ku­ša­ja da se vi­la da u za­kup, ka­ko bi se  pre­u­re­di­la u elit­ni re­sto­ran, ali i od to­ga se od­u­sta­lo.

Oko­li­na vi­le de­lu­je pre­le­po: pet hek­ta­ra trav­nja­ka i šu­me, sa sto­let­nim sta­bli­ma smr­če  oko vi­le, de­lu­ju kao da će ovog tre­na ba­nu­ti vi­so­ki go­sti. Trav­nja­ci su po­ko­še­ni, li­šće uklo­nje­no, ni­sko šum­sko ra­sti­nje pot­kre­sa­no, a smr­če iz­ra­sle ne­bu pod obla­ke.

Vi­la na Rav­ni­ma, na jed­nom od naj­lep­ših de­lo­va Fru­ške go­re uda­lje­na je od No­vog Sa­da če­tr­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra. Na ulaz u Fru­šku go­ru, če­ti­ri ki­lo­me­tra pre vi­le još po­sto­ji ram­pa na pu­tu, ko­ja je ne­kad, dok je ovo bi­la dr­žav­na re­zi­den­ci­ja, za­klju­ča­va­na.

J. S.

Kategorije Reportaža