Milivoj Jovanović i Vasa Petruš

Ce­na „oba­ra“ pri­no­se

Kakvo ulaganje - takav rod

Iako po­vre­me­no pre­ki­da­na pa­da­vi­na­ma, ovo­go­di­šnja že­tva, či­ni se, ni­kad ni­je kra­će tra­ja­la. U tre­nut­ku za­klju­če­nja ovog bro­ja na­šeg li­sta, že­tva pše­ni­ce na oko 41,5 hi­lja­da hek­ta­ra bi­la je pri kra­ju, a pro­se­čan pri­nos kre­tao se i pre­ko pet to­na po hek­ta­ru. Ono što ra­du­je, sva­ka­ko je či­nje­ni­ca da je ovo­go­di­šnji rod ži­ta iz­u­zet­no kva­li­te­tan i da je hek­to­li­tar­ska te­ži­na iz­nad 80 gra­ma.

Na plus 35 Cel­zi­ju­sa po zva­nič­nim po­da­ci­ma, a pod uža­re­nim sun­cem na nji­va­ma s uti­skom da je i mno­go to­pli­je, kom­baj­ne­ri su ne­u­mor­no ski­da­li rod zlat­nog zr­na. Kraj pu­ta pre­ma Pa­vlov­ci­ma, u ja­zač­kom ata­ru, na nji­vi La­ze Jan­ku­lo­vi­ća iz Ja­ska, kom­baj­ner Jo­vi­ca Ne­glić iz Ja­ska tek što je po­čeo vr­šid­bu 2,5 ju­tra La­zi­nog ži­ta.

– Jo­vi­ca vo­zi kom­bajn od ma­lih no­gu, ne­ma mu rav­nog u Sre­mu. Br­zo će on to ura­di­ti – pri­ča 33-go­di­šnji La­za u če­ka­nju da se kom­bajn vra­ti s pa­vlo­vač­ke stra­ne, ali i da stig­ne ta­ta Sa­va s hlad­nim pi­vom za rad­ni­ke.

Vršidba kod Laze Jankulovića

I ta­ko, kraj pu­ta bez hla­da, na vre­li­ni jul­skog sun­ca, La­za nam pri­ča da ove go­di­ne ima 20 ju­ta­ra ži­ta, sve sor­te „apač“ ko­ji je la­ne dao naj­bo­lje pri­no­se u ovom de­lu Sre­ma. Se­dam ju­ta­ra je ovr­še­no, a i osta­tak ži­ta će br­zo bi­ti ski­nut s nji­ve.

– Bi­će ov­de mo­žda i 3,5 to­ne po ju­tru. Za­do­vo­ljan sam, ka­ko ne bih kad ima lju­di ko­ji su ima­li i po dve to­ne, a još je i za­se­ja­no na­še se­me pr­ve re­pro­duk­ci­je. Za­to smo za­se­ja­li ne­što vi­še se­me­na ne­go što je uobi­ča­je­no. Pri­zna­jem, stra­ho­vao sam pro­le­tos. Po­sle zi­me ži­to je ja­ko lo­še iz­gle­da­lo, ali se po­sle iz­vu­klo – ka­že La­za.- Ži­to je od­lič­nog kva­li­te­ta, pri­lič­no su­vo, vla­žnost je oko 13 pro­ce­na­ta, a hek­to­li­tar je oko 81. Sve je, za sa­da, od­lič­no.

Po La­zi­nim re­či­ma, deo pše­ni­ce će pre­da­ti u vo­ganj­ski si­los, a deo će, za sva­ki slu­čaj, osta­vi­ti u am­ba­ru. Pše­ni­cu u si­los vo­zi Ne­boj­ša Mak­si­mo­vić iz Ja­ska ko­ji nam ka­že da ne­ma ve­li­kih gu­žvi na pre­daj­nim me­sti­ma i da sve te­če br­zo. On vo­zi do si­lo­sa sve ži­to što Jo­vi­ca kom­baj­nom ski­ne, pa ima naj­bo­lji uvid u to ka­ko se kre­ću pri­no­si.

Milivoj Jovanović i Vasa Petruš

– Znam na­pa­met ko­li­ko je ko imao ži­ta. Da se ne la­že­mo, pro­se­čan pri­nos ov­de, u na­šem ata­ru, je oko 2,3 do 2,5 to­na po ju­tru. Ta­ko je na ve­ći­ni par­ce­la, ma­da ima i bo­ljih pri­no­sa, kao što je ov­de kod La­ze – pre­no­si nam Ne­boj­ša.

Kao i u svim dru­gim se­li­ma, kom­baj­ni­ra­nje i pre­voz do si­lo­sa ko­šta 300 ki­lo­gra­ma pše­ni­ce po ju­tru.

Ne­što da­lje od ovih vred­nih mla­dih lju­di, „sta­ra gar­da“ na nji­vi Mi­li­vo­ja Jo­va­no­vi­ća. On ima ukup­no 4,5 ju­tra ži­ta, a sa dva ju­tra kraj ko­jih smo ga za­te­kli, kom­baj­nom rod ski­da La­za Osto­jić. Tu je i Va­sa Pe­truš ko­ji će pše­ni­cu tran­spor­to­va­ti do Vog­nja.

– Šta oče­ku­jem ? Bi­će ko­li­ko ka­že kan­tar na va­gi – ka­že 71-go­di­šnji Mi­li­voj i do­da­je da ne oče­ku­je ni­šta ni od ce­ne od 20 di­na­ra za ki­lo­gram, ko­li­ko će pla­ća­ti rob­ne re­zer­ve.

– To je ce­na za ve­li­ke pro­iz­vo­đa­če, mi sit­ni se­lja­ci ne­će­mo ima­ti od to­ga ni­šta. Re­zer­ve će ot­ku­pi­ti ma­le ko­li­či­ne, ta­ko da na­ma pre­o­sta­je sa­mo da pre­da­mo ži­to u si­los i če­ka­mo ce­nu – pri­ča Mi­li­voj dok Va­sa do­ba­cu­je da se na­da da u Vog­nju ne­će pro­ći kao u jed­noj rum­skoj fir­mi ko­ja im još du­gu­je za lanj­sko ži­to i ku­ku­ruz.

– Ta­ko mi i tre­ba kad ni­sam od­mah sve na­pla­tio, već osta­vio vi­še to­na ku­ku­ru­za da se na­đe za pro­le­će, za se­me i đu­bre. Sad zo­ve­mo sva­ki dan, al` no­va­ca ne­ma – vaj­ka se Mi­li­voj.

Dok kom­baj­ner La­za sti­že s obe­ća­va­ju­će pu­nim „bun­ke­rom“ kom­baj­na, osta­vlja­mo is­ku­snu tro­ji­cu pa­o­ra u li­ci­ta­ci­ja­ma ko­li­ko će bi­ti ži­ta na ova dva ju­tra i na­sta­vlja­mo da­lje.

Po nji­va­ma kraj pu­te­va pri­met­no da je sve vi­še po­žnje­ve­nih par­ce­la, u si­lo­su u Ve­li­kim Ra­din­ci­ma ne­ma gu­žvi na pre­daj­nom me­stu, a u bli­zi­ni Šulj­ma Mi­loš Ko­stić sprem­no če­ka da kom­baj­ner Dar­ko Vr­ho­vac za­vr­ši že­tvu na ma­loj par­ce­li od po­la ju­tra. Ka­žu da je to ži­to ne­ke že­ne iz Šulj­ma, ali da će i ov­de „apač“ da­ti do­bar pri­nos.

– Ne­ma tu ni­ka­kve fi­lo­zo­fi­je: sve za­vi­si od ob­ra­de ze­mlje, kva­li­te­ta se­me­na i ko­li­ko je ba­če­no đu­bri­va. Ra­dio sam na mno­go nji­va i pri­nos je od dve do če­ti­ri to­ne po ju­tru. Ko­li­ko je ko ulo­žio, to­li­ko mu se i vra­ti – krat­ko nam ka­že Dar­ko i na­sta­vlja da­lje.

Na sve to, Mi­loš do­da­je da je ve­ći­na ra­ta­ra, uglav­nom, za­do­volj­na ostva­re­nim pri­no­si­ma jer je ma­lo njih bi­lo u pri­li­ci da zna­čaj­ni­ja sred­stva ulo­ži u kva­li­tet­no se­me i vi­še đu­bri­va.

– Jed­nu bri­gu smo pre­bri­nu­li, a šta će­mo sa ovom – pi­ta se Mi­loš vr­te­ći u ru­ka­ma sta­blji­ku ku­ku­ru­za na ko­joj ne­će bi­ti kli­pa zbog po­ja­ve ku­ku­ru­zne zla­ti­ce.

Eto nji­ma je­da i za su­tra, a na­ma pri­ča za ne­ku dru­gu pri­li­ku.

Ž.Ne­go­va­no­vić

Kategorije Ekonomija