Nenad Borović

Po­li­ti­čar ko­ji ne be­ži od gra­đa­na

Nenad Borović

Pred­sed­nik Skup­šti­ne op­šti­ne Ru­ma i Op­štin­skog od­bo­ra De­mo­krt­ske stran­ke, uz to i po­sla­nik u po­kra­jin­skom par­la­men­tu Ne­nad Bo­ro­vić, kao ret­ko ko­ji po­li­ti­čar u Sre­mu, ne be­ži od di­rekt­nog raz­go­vo­ra sa gra­đa­ni­ma. Sva­ke sre­de nje­go­va vra­ta su otvo­re­na za gra­đa­ne ko­je je ne­vo­lja na­te­ra­la da se obra­te pred­sed­ni­ku. Od po­čet­ka go­di­ne bi­lo ih je oko 350, a to­kom po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na ukup­no oko 3.000 stra­na­ka.

– Reč je o lju­di­ma ko­ji su u te­škom ma­te­ri­jal­nom po­lo­ža­ju i ko­je po­ma­že­mo nov­ča­no, ma­te­ri­jal­no, za ku­po­vi­nu ogre­va, le­ko­va, udž­be­ni­ka… Lju­di ne­ma­ju po­sla, pa na­sta­je pro­blem sa ma­te­ri­jal­nim po­lo­ža­jem. Ču­di me da se dr­ža­va „ubi“ od da­va­nja pod­sti­ca­ja stra­nim in­ve­sti­to­ri­ma, da­je im 10.000 evra po rad­nom me­stu, bes­plat­no za­mlji­šte, a ov­de ima­te taj­ku­ne ko­ji su se na­pljač­ka­li i ni­ko to ne sme da pip­ne, kao da su „sve­te kra­ve“, ni­ko u to ne di­ra. Na pri­mer, do ju­če je bi­lo 200 že­na u „Klu­zu“ i to se ne di­ra, sto­ji, a dr­ža­va će da ula­že u ne­ke no­ve objek­te iako ov­de ima­mo go­tov po­gon. Po me­ni, dr­ža­va sa­ma sa so­bom ni­je ras­či­sti­la ne­ke stva­ri, da­je pod­sti­ca­je, a na dru­goj stra­ni ima­te na­pu­šte­ne fa­bri­ke, za­dru­ge…

 

Zar ni­je ma­lo je­re­tič­no da kad Vi, kao čo­vek iz stran­ke na vla­sti, ta­ko oštro ka­že­te ?

– Ja to ne sma­tram ni­ka­kvim je­re­som. Ja sam čo­vek ko­ji je do ju­če ra­dio u svom pri­vat­nom bi­zni­su i dan da­nas ga ra­dim. Ja sam u po­li­ti­ci na pri­vre­me­nom ra­du. Ni­sam iz škol­ske klu­pe, ili sa Bi­roa, do­šao u po­li­ti­ča­re. 20 go­di­na sam pri­vat­nik i znam da se čo­vek ne mo­že od­jed­nom, tek ta­ko obo­ga­ti­ti. Mo­že se stvo­ri­ti pri­sto­jan ži­vot, ali ne mo­že­te da ima­te mi­li­o­ne evra. I, sad, ne mo­že ni­ko da mi pri­ča ka­ko je to nor­mal­no da, iz do­ju­če­ra­šnjeg pro­seč­nog ži­vo­ta, do­spe­te da ima­te mi­li­o­ne evra. Ne­što tu ni­je u re­du.

Ne­mam ni­ko­ga iz­nad se­be da mo­ram da se bo­jim ne­ko­ga. Imam svoj po­sao, pla­ćam po­rez dr­ža­vi. Pre­ma to­me, da­nas sam u po­li­ti­ci, su­tra ću vo­ljom gra­đa­na, mo­žda, bi­ti na ne­kom dru­gom me­stu. Ali, dok sam tu, tru­di­ću se da tim lju­di­ma po­mog­nem, ma­kar kroz te pri­je­me gra­đa­na i ma­te­ri­jal­na da­va­nja. Ali, mi­slim da je to po­sled­nje, da to ne sme da bu­de na­čin na ko­ji se dr­ža­va po­na­ša, da da­je so­ci­jal­nu po­moć i ta­ko re­ša­va pro­blem. Pro­blem se re­ša­va za­po­šlja­va­njem lju­di. Ja sam sit­ni funk­ci­o­ner, ali ni­ko mi ne mo­že za­bra­ni­ti da uka­žem na pro­blem.

Po lo­gi­ci stva­ri, lju­di do­đu jer zna­ju da je Bo­ro­vić taj za ko­ga su gla­sa­li na iz­bo­ri­ma za Skup­šti­nu Voj­vo­di­ne, zna­ju me kao kom­ši­ju, pi­ta­ju na če­ga ovo li­či. Ja sa tim lju­di­ma tre­ba da sta­nem su­tra na uli­ci i pri­čam o ži­vot­nim pro­ble­mi­ma, a s dru­ge stra­ne, oni u me­ni vi­de pred­stav­ni­ka vla­sti.

 

Šta lju­di tra­že od pred­sed­ni­ka SO ?

– Ne­ma­nje po­sla je uzrok svih pro­ble­ma. Za­tim, do­la­ze lju­di ko­ji su rad­no ne­spo­sob­ni pa su u nov­ča­nim ne­pri­li­ka­ma. Uz lo­ši­ji ma­te­ri­jal­ni sta­tus sko­ro oba­ve­zno ide i bo­lest. Lju­di ne mo­gu da pla­te ško­lo­va­nja de­ce, da de­ci obez­be­de knji­ge… Mi tu mak­si­mal­no po­ma­že­mo. Sa­mo za ovu go­di­nu obez­be­di­li smo 127 sti­pen­di­ja za na­še stu­den­te, pla­ća­nje pre­vo­za, bes­plat­ne me­seč­ne kar­te i uži­ne za sred­njo­škol­ce. Taj kor­pus pra­va iz so­ci­jal­ne za­šti­te mi smo stvar­no pro­ši­ri­li na vi­sok ni­vo, bez ob­zi­ra što ne­ma to­li­ko sred­sta­va. Jer, la­ne je u bu­dže­tu pri­liv bio za 300 mi­li­o­na di­na­ra ma­nji od pla­ni­ra­nog iz­no­sa, ali kod so­ci­ja­le ni­smo di­nar za­ki­nu­li.

Za­to ni­je ura­đe­no ne­što što je pla­ni­ra­no, ba­zen na pri­mer. Ali, ako tre­ba da bi­ra­mo da li će pri­o­ri­tet bi­ti so­ci­jal­na da­va­nja i po­moć stu­den­ti­ma, on­da će­mo se za to uvek opre­de­li­ti, a ba­zen ne­ka če­ka bo­lja vre­me­na.

 

Ko­ji su naj­ja­či uti­sci iz raz­go­vo­ra sa stran­ka­ma ?

– Pra­vi alarm je što do­la­zi sve vi­še lju­di sa se­la. Svi pri­ča­ju o po­ljo­pri­vre­di kao srp­skom re­sur­su, a me­ni do­la­ze lju­di sa se­la ko­ji su do ju­če bi­li imuć­ni, a sa­da su pro­pa­li, što je alarm i zvo­no za uz­bu­nu.

Sva­ka pri­ča je po­seb­na, a za me­ne naj­va­žni­ja kad su de­ca u pi­ta­nju, mo­žda za­to što sam i ja od­ra­stao bez ro­di­te­lja. Te pri­če su mi naj­tu­žni­je, pri­če o usvo­je­noj de­ci, o lju­di­ma ko­ji su ih uze­li, to me naj­vi­še dir­ne. Mo­ra da po­sto­ji mi­ni­mum so­ci­jal­ne prav­de pre­ma oni­ma ko­ji su naj­ra­nji­vi­ji, de­ci, sa­mo­hra­nim maj­ka­ma, bo­le­snim, sta­ri­ji­ma…. Dru­štvo mo­ra bri­nu­ti i na­ći mi­ni­mum so­li­dar­no­sti.

 

Ni­ste „ti­pi­čan“ po­li­ti­čar ?

– Jed­no­stav­no, ni­sam čo­vek ko­ji la­že. Ako je bi­ti ti­pi­čan po­li­ti­čar jed­na­ko bi­ti la­žov, on­da sam ne­ti­pi­čan po­li­ti­čar. Ne­mam šta da kri­jem, bi­lo ko­me da se udva­ram, ni­ti me ne­ko dr­ži uce­nje­nog pa da mo­ram da pri­čam u in­te­re­su stran­ke ko­joj pri­pa­dam. Ne mo­gu se­be da sta­vim u po­zi­ci­ju ne­ko­ga ko će sle­po da bra­ni ne­što što ni­je do­bro. Ako se ne ra­di do­bro, ni­je kri­va stran­ka, ni­je kriv pro­gram, već je kriv čo­vek ko­ji ga ne pro­vo­di do­bro ili je se­bi uzeo ne­ko pra­vo ko­je mu ne pri­pa­da.

 

Ali, po­li­ti­ka je pra­vlje­nje kom­pro­mi­sa ?

– Nor­mal­no da se pra­ve kom­pro­mi­si oko su­štin­skih stva­ri. Ako ti pra­viš kom­pro­mis sa ne­kim ko tra­ži da se po­mog­ne de­ci i slič­no, ne­ma mno­go pri­če. Ali, kom­pro­mis ra­di do­go­vo­ra iza le­đa lju­di­ma, to ne­ću uči­ni­ti ni­ka­da. Ne­mam raz­lo­ga. Ja ni­sam čo­vek ko­ji je is­klju­či­vo ve­zan za po­li­ti­ku, ne ži­vim od nje. Lju­di ko­ji ni­ka­da ni­šta ni­su ra­di­li pri­vat­no ili ni­ka­da ni­su ura­di­li ne­što što bi bi­la nji­ho­va lič­na kre­a­ci­ja, te­ško da će se uop­šte sna­ći i ta­kvi su sklo­ni tru­lim kom­pro­mi­si­ma i do­go­vo­ri­ma. Ko ni­je znao svo­je da sa­ču­va i svo­je da stvo­ri, ka­ko će on on­da tu­đe sa­ču­va­ti i stva­ra­ti ?

 

U rum­skoj skup­šti­ni su is­tak­nu­ti čla­no­vi opo­zi­ci­je. Ka­ko je vo­di­ti ta­kve sed­ni­ce ?

– Me­ni to uop­šte ni­je pro­blem. Ako že­li­te da ima­te opo­zi­ci­ju ko­ja ra­di, ko­ja će uče­stvo­va­ti u di­sku­si­ji, mo­ra­te bi­ti sprem­ni za ono što je te­ma. Ne mo­že­te do­ći na sed­ni­cu i sva­đa­ti se sa lju­di­ma sa­mo za­to što su oni opo­zi­ci­ja. Ni­sam za po­li­ti­ku gde se su­ko­blja­va­ju lič­no­sti, već da su­ko­blja­va­mo ar­gu­men­te.

 

Ka­kvi su od­no­si unu­tar vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je u Ru­mi ?

– Ja sam in­si­sti­rao da di­rek­to­ri iz DS-a mo­ra­ju bi­ti pri­mer i ti­me da­mo do zna­nja ostat­ku ko­a­li­ci­je da ne sme­ju ni oni do­zvo­li­ti svo­jim di­rek­to­ri­ma i po­sta­vlje­nim li­ci­ma da se po­na­ša­ju mi­mo ko­dek­sa po­na­ša­nja. Tu ne sme da bu­de pro­ble­ma, i da se do­go­di da ima pri­tu­žbi gra­đa­na na po­na­ša­nje di­rek­to­ra.

Ž.Ne­go­va­no­vić

J.Zur­ko­vić

Kategorije Politika