Jovanka Jejina u klubu "Sremskih novina"

Mi­ris dal­ma­tin­skog za­vi­ča­ja

Jovanka Jejina u klubu "Sremskih novina"

Sremska Mitrovica – Sa­da već Mi­trov­čan­ka (u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci ži­vi od 1995), Jo­va­na­ka Je­ji­na (1960), ro­dom iz Dal­ma­ci­je, iz Or­li­ća kod Kni­na, iako po stru­ci eko­no­mi­sta i ra­di kao slu­žbe­nik u Elek­tro­di­stri­bu­ci­ji, u slo­bod­no vre­me se uspe­šno ba­vi sli­ka­njem. Lju­bav za ovaj vid umet­nič­kog iz­ra­ža­va­nja ot­kri­la je pre pet go­di­na, ka­da je ose­ti­la že­lju da svoj rod­ni kraj ove­ko­ve­či i sa­ču­va od za­bo­ra­va. Kao čla­ni­ca ULU „Sir­mi­jum“ po­ja­vlji­va­la se na ne­ko­li­ko grup­nih po­stav­ki, a tre­nut­no je u to­ku i nje­na pr­va sa­mo­stal­na iz­lo­žba, u pro­sto­ri­ja­ma na­še re­dak­ci­je.

– Ima­la sam ve­o­ma ja­ku po­tre­bu da na­sli­kam svo­ga oca i sta­ru ku­ću, ko­ju je on sa­zi­dao pre 60 go­di­na. Otac se vra­tio na ima­nje, ali sam upam­ti­la  nje­go­ve re­či da se imo­vi­na ne mo­že tek ta­ko ste­ći, pa za­to ni pre­pu­sti­ti su­ro­vom vre­me­nu. Ta ku­ća je za me­ne im­puls i sim­bol ula­ska u li­kov­ni svet. Jed­no­stav­no, ja­vi­la mi se po­tre­ba da pri­ka­žem svoj rod­ni kraj i svoj na­rod, ali sam zna­la da bez struč­nih smer­ni­ca ne mo­gu to­me pri­stu­pi­ti ozbilj­no, da sli­ke ne mo­gu ima­ti  te­ži­nu. Ras­pi­ta­la sam se kod Mi­trov­ča­na i svi su me upu­ti­li na Ivi­cu Ko­va­či­ća Šti­flu, sli­ka­ra i li­kov­nog pe­da­go­ga – pri­ča sli­kar­ka o svo­jim po­če­ci­ma.

Dva pu­ta je do­la­zi­la do Šti­fli­nog ate­ljea, ali ni­je ima­la hra­bro­sti da uđe. Tre­ći do­la­zak je bio za nju sud­bo­no­san, jer su vra­ta bi­la od­škri­nu­ta, što ju je pod­sta­klo da za­vi­ri u taj ču­de­sni svet bo­ja.

– Ohra­bru­ju­će je ka­da vi­di­te ka­ko Šti­fla mla­de na­ra­šta­je usme­ra­va, bez umo­ra i za­si­će­no­sti. On je pre­po­znao po­zi­tiv­nu ener­gi­ju kod me­ne i po­tre­bu da se is­ka­žem – ka­že mi­tro­vač­ka umet­ni­ca.

Naj­pre je sli­ka­la u teh­ni­ci pa­ste­la, ali je br­zo zbog svo­je upor­no­sti pre­šla na ulje. Pr­va sli­ka u toj teh­ni­ci bi­la je, na­rav­no, rod­na ku­ća u Dal­ma­ci­ji.

– Taj ka­men, od ko­ga je ku­ća sa­zi­da­na, da­je sna­gu, čvr­sti­nu, po­sto­ja­nost, a ta­kav i čo­vek tre­ba da bu­de ka­ko bi odo­leo ne­vo­lja­ma. Če­sto se vra­ćam toj sli­ci.

Jo­van­ka Je­ji­na sli­ka re­a­li­stič­ki, i to pri­ro­du svog rod­nog kra­ja, ali i Sre­ma, ko­ji je vre­me­nom za­vo­le­la. Ka­ko sa­ma ka­že, hte­la je naj­pre da su­na­rod­ni­ci iz Dal­ma­ci­je pre­po­zna­ju Kr­ku na nje­nim sli­ka­ma, pa sta­ri mlin u Kr­či­ću, put ko­ji vo­di do rod­nog se­la, sta­ri orah, vi­no­gra­de, ma­sli­nja­ke…

– Če­sto poč­nem i po dve, tri sli­ke, po­ne­kad me­njam po­stav­ku, ali uglav­nom ostva­rim tu svo­ju ide­ju. Rad na jed­noj sli­ci po­ne­kad tra­je i po me­sec da­na. Imam svoj ku­tak u ko­jem stva­ram. Vo­le­la bih i na­dam se da ću ima­ti sop­stve­ni ate­lje. Sve mi vi­še na­do­la­zi ta ener­gi­ja i že­lja za sli­ka­njem, da po­kla­njam sli­ke oni­ma ko­ji su mi dra­gi. Po­ku­ša­vam da sli­kam ma­lo i nad­re­a­li­stič­ki, ali to još ni­je za oko jav­no­sti – pri­ča na­ša go­šća.

Po­ro­di­ca joj je ve­li­ka po­dr­ška. Jo­van­ka Je­ji­na da­je uvek pred­nost po­ro­di­ci i di­vi joj se, jer su, ka­ko u ša­li ka­že, nje­na de­ca če­sto mi­ri­sa­la sli­ke ume­sto ruč­ka.

I. Zo­ra­no­vić

Kategorije Kultura