Piše: Milijana Barjakatervić

Kr­plje­nje

Piše: Milijana Barjakatervić

Te­ško je vre­me. Ko ni­je do­sad kr­pio ga­će i ča­ra­pe, kr­pi­će. O pan­ta­lo­na­ma da i ne go­vo­ri­mo. Obu­ća­ri tr­lja­ju ru­ke.  Od pla­te se ne mo­že po­šte­no ni na­je­sti, pa bi ba­ca­nje pro­gle­da­lih ča­ra­pa bio  čist bez­o­bra­zluk. Ko je ušao u kre­dit ušao je, ima pa­met­nih ko­ji ni­su, a ima i onih ko­ji po­zajm­lju­ju na sve stra­ne, ta­ko­re­ći ži­ve na le­ru -uzmem od ovog vra­tim ono­me.

Ve­ro­vat­no smo svi bi­li, bar ne­kad, ako ne i vi­še pu­ta, u si­tu­a­ci­ji da tra­ži­mo za­jam ili da za­jam da­mo. Si­tu­a­ci­ja je pod­jed­na­ko ne­pri­jat­na u oba slu­ča­ja.  Kad tra­ži­te po­zaj­mi­cu, bez ob­zi­ra na iz­nos, sku­pi­te se ko po­ki­sli. Skru­še­na ra­me­na, skru­šen po­gled, za­pe­tlja­ne re­če­ni­ce, sra­zmer­no te­ži­ni pro­ble­ma ide ko­li­či­na su­za…Kad pa­re da­je­te, po­lo­žaj ra­me­na je ne­što dru­ga­či­ji. Gla­va ne ide ka do­le ne­go je us­pra­vlje­na, ako se­di­te, bi­će­te za­va­lje­ni, ni­ka­ko po­gr­blje­ni. Po­što vam ne­će do­ći ne­po­znat čo­vek sa uli­ce da tra­ži pa­re, ne­go ne­ko od bli­žih  ro­đa­ka ili pri­ja­te­lja u pro­ble­mu, ne po­sta­vlja­te pi­ta­nje po­ve­re­nja. Sra­zmer­no te­ži­ni pro­ble­ma je i br­zi­na od­lu­ke. Ali sva­ka­ko gle­da­te da po­mog­ne­te, za­to što ste do­bri, ili za­to što ni­ste, pa da se ma­lo is­ku­pi­te pred Bo­gom. Ali kad pro­đe rok za vra­ća­nje, de­ša­va  se da po­zo­ve­te du­žni­ka a ono – 1. oda­bra­ni ko­ri­snik tre­nut­no ni­je do­stu­pan, 2. „ne ču­je te­le­fon“ , 3. Ipak se ja­vi,  vi spo­me­ne­te dug, on po­sta­je du­ho­vit, iro­ni­čan, sar­ka­sti­čan, ume i da se lju­ti.  Na­kon ova­kve ne­pri­jat­no­sti mo­že­te  do­ći do za­ključ­ka  da je ona iz­re­ka, ako že­liš da iz­gu­biš pri­ja­te­lja po­zaj­mi mu no­vac, tač­na. Raz­o­ča­re­nje će bi­ti po­ja­ča­no ako ču­je­te da je „pri­ja­telj“ na­ži­cao pa­ra na sve stra­ne i išao na­pri­mer na upo­zna­va­nje tu­ri­stič­kih de­sti­na­ci­ja na ko­ji­ma vi ni­kad ni­ste bi­li.

Ako je pak pri­ja­telj­stvo čvr­sto, a raz­log de­beo, di­le­me ne bi tre­ba­lo da bu­de. Ali, ustva­ri  bi bi­lo ide­al­no, pru­ža­ti se ono­li­ko ko­li­ko vam je jor­gan du­ga­čak i  iz­be­ga­va­ti po­ni­že­nja i po­zajm­lji­va­ti zbog sit­nih raz­lo­ga: „pre­te­ra­la  sam sa gu­ra­njem kar­ti­ca zbog ve­li­kog sni­že­nja po rad­nja­ma, ili „kre­nu­lo me u kla­di­o­ni­ci“, „šva­ler­ki mi su­tra ro­đen­dan, pa -„sin mi se za­lju­bio-blo­ki­ra­li mu mo­bil­ni“…

Tre­ba se ob­u­zda­ti. Reč pri­ja­telj iona­ko već spa­da u reč­nik ar­ha­ič­nih re­či u srp­skom je­zi­ku. Pa no­vac, taj nu­žni pa­pir ili pla­sti­ka, do­bar slu­ga a loš go­spo­dar, ni­kad ne bi smeo da ima ve­ću vred­nost od pri­ja­telj­stva.  A da li ima?

Kategorije Kolumna