Bata Jovanović i deca

Ka­ko je ska­mi­ju za­me­ni­la su­do­pe­ra?

Bata Jovanović i deca

Bu­đa­nov­ci, 27. maj –  Na­po­lju je oko 30 ste­pe­ni, u kom­bi­ju i vi­še. U se­lo do­la­zi­mo bez za­da­te te­me, da vi­di­mo šta se ra­di, ima li šta no­vo, ona­ko – ni­smo već odav­no ov­de bi­li. Ka­ko su u sva­kom se­lu od­u­vek kao glav­ni objek­ti bi­li i osta­li ško­la i cr­kva, kre­ne­mo u ško­lu i baš tu, u OŠ “Ne­boj­ša Jer­ko­vić“, na­tra­pa­mo na pri­ču či­ji bi rad­ni na­slov mo­gao bi­ti – ka­ko ma­la de­ca, po­ne­kad, pre­ko no­ći, po­sta­nu ve­li­ki lju­di. Či­ni se, ju­tra ih na to na­te­ra­ju, da no­ći ne bi bi­le ne­sa­ne, mo­žda je i obr­nu­to, vrag bi ga znao, tek – idu (ne­ka­ko) da­ni, ko­tr­lja se ži­vot u rit­mu toč­ko­va ci­gan­skih ta­lji­ga.

Di­rek­tor ško­le Đor­đe Mir­ko­vić skre­će nam pa­žnju na je­dan pro­blem u se­lu, i ško­li. Rom­ska po­ro­di­ca Ba­te Jo­va­no­vi­ća, pe­to­ro de­ce, jed­no dru­gom do uve­ta, pre 1,5 go­di­nu umr­la im ma­ti Sla­đa­na (od sep­se pri po­ro­đa­ju), naj­sta­ri­ja Lju­bi­ca (15) na­pu­šta pe­ti raz­red i vi­še ne do­la­zi u ško­lu.

-U okvi­ru pro­jek­ta ak­tiv­nog ko­ri­šće­nja vre­me­na, de­ca su se uoči Us­kr­sa uklju­či­la u “hu­ma­ni­tar­ni va­šar“. Do­no­si­li su od ku­ća igrač­ke i ode­ću, to pro­da­va­li, od sa­ku­plje­nog nov­ca ku­pi­li hra­nu i od­ne­li Lju­bi­ci-pri­ča di­rek­tor Mir­ko­vić.

 

Ili pa­re, ili pr­žun

Či­ni se, ni­je to ve­li­ki iz­nos, ve­ći je čin ma­le de­ce,  su­tra (mo­žda) ve­li­kih lju­di.

No, ne­vo­lja­ma Jo­va­no­vi­ća tu ni­je kraj.

-Mo­ra­li smo slu­čaj da pri­ja­vi­mo pro­svet­noj in­spek­ci­ji – na­sta­vlja pri­ču Mir­ko­vić – Ba­ta bio kod su­di­je za pre­kr­ša­je i do­bi­je ka­znu od tri hi­lja­de di­na­ra. On sa mu­škom de­com sku­plja ot­pad po se­lu, do­la­zio kod me­ne, pi­ta – oda­kle da pla­ti ka­znu kad ni “za le­bac ne­ma­ju“. Upu­tio sam ga u op­šti­nu, u Cen­tar za so­ci­jal­ni rad, ako mo­gu da mu po­mog­nu, jer – ako ne pla­ti, mo­ra­će u za­tvor.

Pro­blem još uvek ni­je re­šen. Ba­ti se sme­še ili pa­re, ili re­šet­ke.

U Bu­đa­nov­ci­ma je 40-ak so­ci­jal­no ugro­že­nih ma­li­ša­na. U ško­li se ra­di na re­a­li­za­ci­ji pro­jek­ta DILS, in­klu­ziv­no obra­zo­va­nje de­ce iz ose­tlji­vih gru­pa. Ona­ko us­put sa­zna­je­mo da je u rum­skoj op­šti­ni 11 hi­lja­da ne­pi­sme­nih oso­ba, mla­dih i sta­rih. Da­kle, sva­ki sed­mi “slep kod oči­ju“. Mno­go, bra­te.

 

Sti­gla šu­ga, a i va­ške

U Bu­đa­nov­ci­ma se, u okvi­ru ovih in­klu­ziv­nih pro­je­ka­ta, sve vi­še pri­ča o iz­grad­nji jav­nog ku­pa­ti­la.

-Ima­li smo po­ja­vu šu­ge, va­ša­ka, ne­hi­gi­je­na na sva­kom ko­ra­ku. Rom­ske po­ro­di­ce ne­ma­ju ku­pa­ti­la, u ško­li je 29 uče­ni­ka iz rom­ske po­pu­la­ci­je, od ukup­no 129. Kon­ku­ri­sa­li smo kod švaj­car­ske or­ga­ni­za­ci­je SCD i – pro­je­kat je pro­šao, kra­jem mar­ta. Do­bi­li smo mi­li­on di­na­ra, a pre­ma pro­ce­na­ma, za ku­pa­ti­lo tre­ba tri mi­li­o­na-pri­ča di­rek­tor Mir­ko­vić.

Da­kle, fa­le dva mi­li­o­na. Ra­ču­na se na po­moć rum­ske op­šti­ne, Kan­ce­la­ri­je za in­klu­zi­ju Ro­ma u No­vom Sa­du, Se­kre­ta­ri­ja­ta za pra­va ma­nji­na, uklju­či­lo se u ovo i Udru­že­nje Ro­ma Bu­đa­no­va­ca ko­je vo­di Dra­gan Br­can… Bi­lo ka­ko bi­lo, tek – grad­nja jav­nog ku­pa­ti­la po­či­nje za de­se­tak da­na, u na­se­lju “Kri­va­ja“, tu u Bu­đa­nov­ci­ma. A kad se za­poč­ne, mo­ra se i za­vr­ši­ti.

Da li je tu kraj va­ška­ma i šu­gi?

 

Ja sam im sa­da ma­ma

Sti­go­smo i do ku­će Ba­te Jo­va­no­vi­ća. Ka­žu, kad se kre­na pre­ma Ni­kin­ci­ma, pa pret­po­sled­nja s de­sne stra­ne.

Ba­ta iz­veo de­cu na­po­lje, zna da unu­tra ne mo­že­mo svi sta­ti. Tu su Lju­bi­ca, Je­la, De­jan, Zo­ran i naj­ma­nja Ve­sna. Sva­ko tu ima svo­ju pri­ču, sa­mo ne­ko pri­ča, a ne­ko se sti­di, i ću­ti. Bla­go ko­lu­ta tu­žnim krup­nim oki­ca­ma, u preč­ni­ku od ne­ba do ze­mlje.

-Ima­mo so­ci­jal­mu po­moć od pet do se­dam hi­lja­da, ja ra­dim po se­lu šta stig­nem. Sve ode za ra­nu, i ne bu­de do­sta. Lju­bi­ca je naj­sta­ri­ja, ne ide u ško­lu od pe­tog raz­re­da. Ako ide u ško­lu, ko će da pa­zi na de­cu? Ja ni­sam mo­gu­ćan da bri­nem o de­ci, ona sve ura­di ka­ko tre­ba… – ža­li se Ba­ta.

Ža­li se i Lju­bi­ca:

-Sve ra­dim, pe­rem, ku­vam, na­u­či­la sam od ba­be. Ja sam im sa­da ma­ma. Ni­je mi te­ško, ali žao mi je što ne idem vi­še u ško­lu, hte­la sam da bu­dem dok­to­ri­ca…

De­jan i Zo­ran idu u dru­gi raz­red. Ma­loj Ve­sni sve je ovo sme­šno. I ta­ti­na pri­ča, i ono ne­što pa­ra od no­vi­nar­ske bra­ti­je – za čo­ko­la­du.

U fil­mu “Sku­plja­či per­ja“, glav­na ju­na­ki­nja u jed­nom mo­men­tu ka­že – “E, tra­jo, tra­jo, j…. te“. Tra­jo je ži­vot. Ovo du­go zna­te.

K. Ku­zma­no­vić

Kategorije Reportaža