Bu­kli­je, du­bo­re­zi, pa­pir­ne per­le…

Vesna Marić sa tatom Mladenom

Sva­kog tre­ćeg u me­se­cu, to već svi zna­ju, u Ru­mi je na­da­le­ko ču­ve­ni rum­ski va­šar. Ne­ko će ku­pi­ti ko­nja, ne­ko dru­gi te­le, po­ne­ko će­ten – al­vu ili svi­le­ne bom­bo­ne, mno­gi će svra­ti­ti pod ša­tru, na vru­ću jag­nje­ti­nu, ali i zbog pe­va­či­ce, tek: bi­li su na va­ša­ru u Ru­mi. Ali, tu va­šar­skoj pri­či ni­je kraj, bar ka­da je Ru­ma u pi­ta­nju. Od pro­šlog ma­ja, u sa­mom cen­tru gra­da, u ho­lu Kul­tur­nog cen­tra, sre­di­nom me­se­ca,  ne­ka­ko zgod­no se u Ru­mi ”ugla­vio” je­dan no­vi va­šar i od­mah do­bio ime – Rum­ski va­šar ru­ko­tvo­ri­na.

Snežana Ilić: Od Valjeva do Rume

No­vi va­šar, no­vo ime. Tek da se zna – ni­je to onaj sta­ri va­šar, već ovaj, no­vi, ka­žu za fi­ni­ji ukus i oko. A za sve je ”kri­va” Ru­mljan­ka Lji­lja­na Po­po­vić, ve­te­ri­nar­ski teh­ni­čar – bez po­sla. Muž Bo­ra je ma­te­ma­ti­čar, ta­ko­đe bez po­sla. Bo­ra već du­že od de­set go­di­na ra­di u dr­ve­tu – ukra­sne pred­me­te, di­dak­tič­ke de­či­je igrač­ke, pa­zle, skla­pa­li­ce, ku­ti­je za na­kit, sveć­nja­ke, mi­ni­ja­tu­re, mo­za­i­ke, du­bo­re­ze. I ta­ko, Bo­ra ra­di u dr­ve­tu, Lji­lja­na to od­sli­ka­va i pro­da­je. I ne sa­mo to: re­ši Lji­lja­na da osnu­je va­šar, i kre­nu­lo je. Pr­vi je bio 14. ma­ja, ovaj 18. ju­na je dru­gi. Ka­že, sla­bo ide pro­da­ja, ali bi­će upor­na:

-Po­zva­la sam sto­ti­nak po­zna­ni­ka iz svih kra­je­va Sr­bi­je ko­ji se ba­ve slič­nim stva­ri­ma. Pro­šlog pu­ta bi­lo je 40 iz­la­ga­ča, da­nas ih je 20. Ce­ne su va­šar­ske, pri­la­go­đe­ne eko­nom­skoj si­tu­a­ci­ji. Da­nas ne­ka­ko  pro­da­ja ide sla­bo. Bi­ću upor­na sve dok ovo ne za­ži­vi. To je pri­me­nje­na umet­nost, tre­ba lju­di da se pro­bu­de, da se vra­te umet­no­sti, umet­nič­kim pred­me­ti­ma, da ople­me­ne svoj pro­stor pred­me­ti­ma od hra­sta, du­da, ja­vo­ra, tre­šnje-ka­že Lji­lja­na.

Ljiljana Popović i duborezi

Ve­sna Ma­rić je sti­gla iz No­vog Sa­da. Po za­ni­ma­nju je ar­hi­tek­ta – bez po­sla. Na nje­nom štan­du su na­ki­ti: pa­pir­ne per­le – ise­ca pa­pir iz sta­rih ka­ta­lo­ga, ka­len­da­ra, le­pi ga i la­ki­ra. To je, ob­ja­šnja­va ona,  ”kvi­ling” teh­ni­ka. Tu su i ogr­li­ce, min­đu­še, na­ru­kvi­ce, od ba­kra, ko­že…

-Pro­šlog pu­ta je ov­de u Ru­mi bi­lo fe­no­me­nal­no. Iz­la­žem u No­vom Sa­du, u Be­o­gra­du, za vre­me ”Eg­zi­ta” bi­ću na Pe­tro­va­ra­di­nu. Ja pra­vim, ta­ta Mla­den pro­da­je, sja­jan je tr­go­vac, bez nje­ga ne bih ni­šta pro­da­la. Ce­ne su raz­li­či­te, od 200 di­na­ra za min­đu­še do hi­lja­de za na­kit od ba­kra. Ni­su to re­al­ne ce­ne, ne mo­že se ruč­ni rad ni­ka­da na­pla­ti­ti. Od­ri­čem se iz­la­za­ka, dru­že­nja, ne­kad ra­dim od ju­tra do sle­de­ćeg ju­tra. Mo­ra­mo da se pri­la­go­đa­va­mo dok ne po­sta­ne­mo ”ime”, li brend. Ne bih mo­gla sa­mo od ovo­ga da ži­vim – sve što pro­dam ula­žem u no­vu pro­iz­vod­nju. Vo­lim to jer je to ne­ka vr­sta kre­a­tiv­nog iz­ra­ža­va­nja. Ar­hi­tek­te, na ža­lost, vi­še ne mo­gu kre­a­tiv­no da stva­ra­ju. Na­sta­vi­la sam ovim ne­ko svo­je kre­a­tiv­no pu­to­va­nje – pri­ča Ve­sna dok ta­ta Mla­den mu­šte­ri­ja­ma hva­li ro­bu.

Čak iz Va­lje­va sti­gla je u Ru­mu Sne­ža­na Ilić. Član je ta­mo­šnjeg ”Udru­že­nja do­ma­ći­na”, a glav­na te­ma im je se­o­ski tu­ri­zam. Po­ka­zu­je nam su­ve­ni­re sa et­no mo­ti­vi­ma. Tu je bu­kli­ja za po­zi­va­nje na svad­be, tu ča­ra­pe, čar­ša­vi, kr­pa­re, ali i sa­pu­ni na ba­zi bi­lja, sa ete­rič­nim uljem – ruč­na iz­ra­da. Do sa­da je iz­la­ga­la u Be­o­gra­du, Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, Bač­kom Pe­trov­cu, sko­ro po ce­loj Sr­bi­ji. Ka­že, ne­ma pra­vi­la šta će se pro­da­ti, sve za­vi­si od slu­ča­ja do slu­ča­ja.

-Sve što vi­di­te, ra­de mo­ji ro­di­te­lji, a i ćer­ka i ja – mi smo ne­ka po­ro­dič­na ma­ni­fak­tu­ra. A za­ra­da? Pa to je kao lju­bav – do­bro do­đe, ali od to­ga se ne ži­vi… Ži­vi­mo od ta­ti­ne pen­zi­je. To je je­di­no si­gur­no -pri­zna­je Sne­ža­na.

Pro­šlo je de­set sa­ti. Su­bo­ta je, pi­jač­ni dan u Ru­mi. Lju­di tek do­la­ze. Ne­ko sa­mo raz­gle­da, ne­ko ne­što i ku­pi. Ne­ko de­te u Ru­mi to­ga da­na za­ba­vi­će se skla­pa­li­com, ne­ka ku­ća za­mi­ri­sa­će sa­pu­nom na ba­zi bi­lja iz oko­li­ne Va­lje­va, ne­ko će do­bi­ti min­đu­še, ili broš, ili ukra­snu ku­ti­ju od dr­ve­ta tre­šnje. Sve­jed­no. Sve je to ra­dost. Ona va­šar­ska.

K. Ku­zma­no­vić