Dragiša Đorđić na jednom od takmičenja

Život na atletskoj stazi

Dragiša Đorđić na jednom od takmičenja

Sremska Mitrovica – Mi­trov­ča­nin Dra­gi­ša Đor­đić, pr­vo­bit­no atle­ti­čar, re­pre­zen­ta­ti­vac, pa on­da du­go­go­di­šnji atlet­ski tre­ner ko­mot­no mo­že da ka­že da je ži­vot atlet­ska sta­za. Za­pra­vo stal­na tr­ka za „pro­la­znim vre­me­nom“. A on je svoj ži­vot i bu­kval­no pro­veo na atlet­skoj sta­zi. Ove go­di­ne je pu­ne če­ti­ri de­ce­ni­je nje­go­vog dru­go­va­nja s atle­ti­kom. Pr­vo je sa ve­li­kih tak­mi­če­nja do­no­sio sop­stve­ne me­da­lje, da­nas uči klin­ce da osva­ja­ju me­da­lje. Odav­no vi­še ne tr­či onu svo­ju tak­mi­čar­sku tr­ku, što ne zna­či da je sprin­te­ri­ce „oka­čio o klin“, ma­da ka­že da je po­ma­lo već umo­ran od stal­nih tre­nin­ga, tak­mi­če­nja, što­pe­ri­ca, pu­to­va­nja…jur­ca­nja za spon­zo­ri­ma i na­ba­vlja­nja za klub „sve­ga što tre­ba“. A tre­ba uvek, od pre­vo­za na tak­mi­ča­nje, ben­zi­na, opre­me. Jer u si­ro­ma­šnim, kri­znim vre­me­ni­ma ne osta­je baš za sport pre­vi­še. A kod nas kri­za baš ume da po­tra­je. Ipak, do­da­je da ovaj po­sao ne mo­že da ra­di sva­ko i da se ra­di pre sve­ga iz lju­ba­vi pre­ma spor­tu, on­da svom klu­bu -AK „Srem“ či­je je bo­je bra­nio kao mlad, a u ko­jem da­nas pod nje­go­vim bud­nim okom tre­ni­ra­ju ne­ki no­vi klin­ci. Mno­gi me­đu nji­ma su ostva­ri­li re­zul­ta­te za pam­će­nje. One za sva vre­me­na još iz pe­ri­o­da ve­li­ke dr­ža­ve.

-Atle­ti­ka zah­te­va ce­log čo­ve­ka i ba­vlje­nje ovim po­slom  iz­i­sku­je ve­li­ke žr­tve. Za­to onaj ko ni­je spre­man na to ne mo­že da bu­de do­bar tre­ner. Na­še po­ro­di­ce če­sto tr­pe, jer pre­ma­lo vre­me­na pro­vo­di­mo sa svo­jim naj­bli­žim, če­sto od­su­stvu­je­mo od ku­će i ne­ma­mo vre­me­na da se do­volj­no po­sve­ti­mo sop­stve­noj de­ci. Na­šim tak­mi­ča­ri­ma tre­ne­ri su i uči­te­lji, vas­pi­ta­či, sa­ve­to­dav­ci. Ipak, kad se čo­vek osvr­ne po­sle ovo­li­ko go­di­na i vi­di da su ama baš svi ko­ji su pro­šli kroz AK „Srem“, a sko­ro da im se ne zna bro­ja, po­sta­li uspe­šni i če­sti­ti lju­di u svom po­slu, on­da ni­je te­ško su­tra po­no­vo na atlet­sku sta­zu.

Tak­mi­ča­ri ne­ka­da do­đu kod tre­ne­ra po sa­vet, po­ve­re mu ne­ku taj­nu, zo­vu ga ka­sni­je na ven­ča­nja, ro­đen­da­ne, kr­šte­nja…-De­ša­va se da sam da­nas tre­ner ne­kom od de­ce biv­ših na­ših atle­ti­ča­ra. Ve­li­ko je za­do­volj­stvo što smo us­pe­li da od svih njih na­pra­vi­mo – Lju­de. Vo­dio sam ra­ču­na da bu­du uspe­šni i na dru­gim po­lji­ma, da ško­la i obra­zo­va­nje bu­du na pr­vom me­stu, a sport je ne­što što ipak pro­đe i to se po­ka­za­lo kao is­prav­no. Mi­slim da je to ve­ći uspeh od sport­skih re­zul­ta­ta.

Za­to i mi­sli da bi dr­ža­va mo­ra­la pod hit­no mno­go ve­ću pa­žnju da po­sve­ti spor­tu i fi­zič­koj kul­tu­ri jer da­nas ima­mo ge­ne­ra­ci­je kli­na­ca ko­ji sa­mo se­de pred ra­ču­na­rom, ko­ji su ma­nje fi­zič­ki spo­sob­ni i sve ma­nje ta­len­to­va­ni. -Ova­kvi po­ka­za­te­lju su za bri­gu. Su­tra ne­će­mo ima­ti ka­dro­ve za tak­mi­če­nja ako se na­sta­vi u ovom sme­ru, sma­tra is­ku­sni tre­ner Dra­gi­ša Đor­đić i do­da­je da je to­me do­pri­neo sa­vre­men na­čin ži­vo­ta i sve ma­nje fi­zič­ke ak­tiv­no­sti kod de­ce.

Ipak, on još uvek tr­či svo­ju tr­ku. Na sta­zi du­goj sko­ro po­la ve­ka. Za sve ove go­di­ne do­bio je naj­ve­ća pri­zna­nja ko­ja se u spor­tu mo­gu do­bi­ti. Od Spar­ta­ko­ve na­gra­de, do No­vem­bar­ske na­gra­de gra­da. Bio je na ra­znim funk­ci­ja­ma u Atlet­skom sa­ve­zu Sr­bi­je i Voj­vo­di­ne. Tre­ni­rao je pu­nih osam go­di­na kao sa­ve­zni tre­ner re­pre­zen­ta­tiv­ce – ba­ca­če ju­ni­o­re. For­mu­la je de­ce­ni­ja­ma ista:sa ma­lo nov­ca tre­ba do­sta ura­di­ti. Do sa­da mu je oči­gled­no uspe­va­lo. I že­li­mo mu još mno­go atlet­skih ki­lo­me­ta­ra i me­de­lja.

J.Zur­ko­vić

 

Kategorije Reportaža