Nestor Rac pored pruge u Kukujevcima

Više gladan nego sit

Nestor Rac pored pruge u Kukujevcima

Ka­da pu­tem „pre­ko se­la“ kre­ne­te od Mi­tro­vi­ce ka Ši­du, na pru­žnom pre­la­zu u Ku­ku­jev­ci­ma, ne mo­že­te a da ne pri­me­ti­te čo­ve­ka ko­ji sto­ji po­red pru­ge i pro­si. Reč je o 62. – go­di­šnjem Ne­sto­ru Ra­cu iz Ba­či­na­ca, ko­ga je mu­ka na­te­ra­la da put­ni­ke na­mer­ni­ke sva­ko­dnev­no mo­li za ne­ki di­nar ili par­če hle­ba. Uz nje­ga su uvek i nje­go­va tri ke­ra, sa ko­ji­ma Ne­stor po­de­li sve što tog da­na ima da po­je­de.

A ni­je uvek bi­lo baš ta­ko cr­no, jer Ne­stor ka­že ka­ko pam­ti i ne­ke lep­še da­ne, ko­ji su sa­da, na­ža­lost, osta­li da­le­ko iza nje­ga.

- Ra­ni­je sam ra­dio u šid­skoj „Li­pi“, gde sam va­ljao  kla­de, ali ni­sam mo­gao da do­bi­jem pen­zi­ju, ta­ko da sa­da pri­mam sa­mo so­ci­jal­nu po­moć ko­ja iz­no­si 3.200 di­na­ra. To je sav pri­hod ko­ji imam i od ko­ga pla­ćam ono što dr­ža­va tra­ži, pa kad iz­mi­rim sve te oba­ve­ze, me­ni ne osta­ne go­to­vo ni­šta. Bi­lo je mno­go lak­še dok mi je že­na bi­la ži­va, po­što je ona ra­di­la ba­štu, a bio sam i mla­đi i zdra­vi­ji, pa smo dr­ža­li i ne­što sto­ke. Ali, od ka­ko je ona umr­la sve je kre­nu­lo niz­br­do, a i me­ni se zdra­vlje na­ru­ši­lo. Imam oko­šta­va­nje kič­me, te­ško se kre­ćem i ni­sam ka­dar ni­šta da ra­dim. Bo­li me i ru­ka jer me je pro­šle go­di­ne uda­ri­la lo­ko­mo­ti­va, pa po­što ni­sam išao le­ka­ru kost je sa­ma za­ra­sla, ali ukri­vo, ta­ko da mi sa­da i to ote­ža­va po­kre­te. Je­di­no što mi je pre­o­sta­lo je­ste da sta­nem ov­de uz pru­gu i da se na­dam da će se za­u­sta­vi­ti ne­ki do­bri lju­di da mi pru­že ko­mad hle­ba da po­je­dem. Ne­kad mi ne­ko da i ne­što sit­nih pa­ra, ta­ko da u jed­nom da­nu sa­ku­pim sto­ti­nak di­na­ra, što mi je do­sta da ku­pim hle­ba za se­be i ove mo­je ver­ne ke­ro­ve ko­ji me sva­ki dan pra­te od Ba­či­na­ca do pru­ge i na­zad – ova­ko pri­ča o svo­joj ži­vot­noj mu­ci Ne­stor Rac iz Ba­či­na­ca.

Ka­že da on i su­pru­ga ni­su ima­li de­ce, a i da se ono ma­lo rod­bi­ne skroz otu­đi­lo od nje­ga od ka­ko ga je mu­ka na­te­ra­la da pro­si. Ni­ka­kve po­mo­ći ne­ma ni od kom­ši­ja i me­šta­na, jer ka­ko sam ka­že „je­ste da mi je to rod­no se­lo, ali u Ba­čin­ci­ma ni­ko bes­plat­no ne mo­že da do­bi­je ni ča­šu lad­ne vo­de“. Zi­mu je pro­veo bez dr­va, a ka­da je bi­lo baš ne­pod­no­šlji­vo hlad­no lo­žio je gra­nje i čo­ko­ve ko­ji su mu pre­o­sta­li u čar­da­ku.

- Ni­ti pu­šim, ni­ti pi­jem, pa­re mi ne tre­ba­ju za to, ne­go sa­mo da ba­rem jed­nom dnev­no imam ne­što da po­je­dem. Ku­pim sa­la­me ili ne­ku kon­zer­vu, da to imam ka­da su ki­šni da­ni, jer ta­da ne iz­la­zim na pru­gu. Vi­še sam gla­dan ne­go sit, ali šta ću – ću­tim i ni­kom svo­ju mu­ku ne pri­čam. Vo­leo bih da se ba­rem jed­nom naj­e­dem ko čo­vek, za­bo­ra­vio sam šta to zna­či. Vo­lim i sok da po­pi­jem, po­seb­no ko­ka – ko­lu, ali je ona sku­pa, 80 di­na­ra ko­šta u pro­dav­ni­ci, ta­ko da je ni­sam go­di­na­ma ku­po­vao. Ne­mam ni ode­će, ovo što no­sim dao mi je je­dan Mar­ko iz Ku­ku­je­va­ca. Je­ste da je sta­ra i po­ce­pa­na, ali hva­la mu i na to­me. Šta da ra­dim, sve je to ži­vot, iz ove se ko­že ne mo­že – ka­že uz uz­dah Ne­stor, dok če­ka svo­je par­če hle­ba na pru­žnom pre­la­zu u Ku­ku­jev­ci­ma.

 

Ni­sam lo­pov

- Ja ni­sam lo­pov da oti­mam od lju­di, sto­jim ov­de mir­no sa pru­že­nom ru­kom i če­kam. Ali, ne­ki­ma i to sme­ta. Otvo­re pro­zor od auta i sva­šta mi do­ba­cu­ju, vre­đa­ju me. Ne­ki su hte­li čak i da me tu­ku, a i po­li­ci­ja je već ne­ko­li­ko pu­ta pre­ti­la da će da me za­tvo­ri. Ne znam šta im ja sme­tam? Mo­ji ku­či­ći i ja ni­ko­ga ne di­ra­mo, bu­de­mo ov­de do pod­ne, a on­da se za­jed­no pu­tem kroz nji­vu vra­ća­mo na­zad u Ba­čin­ce. I ta­ko sva­ki dan, osim kad je hlad­no. Te da­ne pre­spa­vam. Sre­ćom, sad ide pro­le­će pa će mi bi­ti lak­še…A o no­voj zi­mi sad ne smem ni da mi­slim – ka­že Ne­stor Rac iz Ba­či­na­ca.

Sa­nja Mi­haj­lo­vić

Fo­to: M. Mi­le­u­snić

 

Kategorije Reportaža