Dušan Ralić

Golootočka priča Duleta brice

Dušan Ralić

Osam­de­se­tjed­no­go­di­šnji Du­šan Du­le Ra­lić, in­đij­ski bri­ca, upr­kos broj­nim ži­vot­nim ne­da­ća­ma još uvek je vi­ta­lan, ve­se­lih oči­ju i ve­dra du­ha, si­gur­ne ru­ke, od ne­dav­no svo­je mu­šte­ri­je do­če­ku­je kod ku­će “maj­sto­re, jed­no ši­ša­nje, bri­ja­nje“. A do ta­da de­ce­ni­ja­ma una­zad  su­gra­đa­ni su ga mo­gli vi­de­ti ka­ko na bi­ci­klu špar­ta gra­dom od mu­šte­ri­je do mu­šte­ri­je.

– Osta­rio sam, de­ca mi vi­še ne da­ju da vo­zim bi­cikl. A, i na­ra­dio sam se u ži­vo­tu i sva­šta pre­ži­veo. Mo­ja lju­bav pre­ma Ru­si­ma ko­ju i dan da­nas no­sim u du­ši, mo­gla me je ko­šta­ti ži­vo­ta. Ali i u zlu ima do­brih lju­di, imao sam sre­ću da ih sret­nem ka­da mi je bi­lo naj­te­že, za­po­či­nje svo­ju ži­vot­nu pri­ču Du­le bri­ca a na re­ve­ru sa­koa mu za­de­nu­ta znač­ka sa li­kom Le­nji­na, uhva­tio je naš po­gled i do­dao, ru­so­fil sam i dan da­nas, mi­slim da to ni­je kri­vič­no de­lo.

 

Ume­sto ti­šlje­ra ber­be­rin

Dule brica i danas ima svoje mušterije

– Ro­di­te­lji su mi iz Sa­sa, ta­mo sam i ja ro­đen. Imao sam tu ne­sre­ću da mi ma­ti umre ka­da sam imao sa­mo tri me­se­ca. Otac je bio u voj­sci, po­di­gli su me ba­ba i stric. Sa stri­cem sam, ka­ko sam od­ra­stao, po­sta­jao sve bli­ži. On je bio ru­so­fil, go­vo­rio mi je da smo mi je­dan slo­ven­ski na­rod, ši­ro­ke du­še i sr­ca, da ni­ka­da ni­ko­ga ni­smo na­pa­da­li već da su i Sr­bi i Ru­si vo­di­li od­bram­be­ne ra­to­ve. Ta­ko je to po­če­lo, se­ća se Du­le bri­ca.

I otac i stric su mu bi­li zi­da­ri, ka­da je za­vr­šio osnov­nu ško­lu tre­ba­lo je da se opre­de­li za ne­ki za­nat. Že­leo je da to bu­de ne­što lak­še, iza­brao je da uči za ti­šlje­ra, sto­la­ra.

– U Be­o­gra­du je ži­ve­la mo­ja se­stra od tet­ke sa su­pru­gom sa ko­ji­ma sam bio u bli­skim ro­đač­kim od­no­si­ma. Po­zna­va­li su jed­nog do­brog ti­šlje­ra, upu­ti­li smo se kod nje­ga. Na vra­ti­ma rad­nje bi­la je za­ka­če­na par­ta, iz­ne­na­da je umro. Tih da­na mu­vao sam se po ze­to­voj ber­ber­ni­ci i po­že­leo da i sam po­sta­nem ber­be­rin i ne slu­te­ći da će mi taj za­nat ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je olak­ša­ti a mo­žda mi je i spa­sao ži­vot na Go­lom oto­ku, ka­že bri­ca ko­ji se kao pet­na­e­sto­go­di­šnjak ob­reo u Be­o­gra­du.

Još u ško­li po­čeo je da se dru­ži sa mom­ci­ma ko­ji su po­put nje­ga ne­go­va­li lju­bav pre­ma Ru­si­ma. U vre­me “In­for­mbi­roa“ to je bi­lo stro­go za­bra­nje­no.

– U to vre­me ži­veo sam u Be­o­gra­du. Ka­da sam za­vr­šio za­nat za­po­slio sam se u Ber­ber­skoj za­dru­zi. Po­red ber­ber­skog po­sla ra­dio sam sve što su od me­ne tra­ži­li, za­du­ži­li su me za na­bav­ke, da vo­dim ras­po­red go­di­šnjih od­mo­ra. Jed­no­ga ju­tra sti­gao je po­ziv da do­đem u uli­cu Kne­za Mi­lo­ša, u Tre­ći re­on, da­nas bi to bi­la op­šti­na, kod ma­ti­ča­ra da se ja­vim. Mi­slio sam da je to ne­što zbog rad­ni­ka. Do­če­ka­li su me njih če­tvo­ro, bi­la je tu i jed­na že­na pred ko­jom sam ne slu­te­ći ko je, ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je go­vo­rio o svo­jim sim­pa­ti­ja­ma pre­ma Ru­si­ma što je sti­glo do UD­BE. Upr­li su pi­što­lje u me­ne i re­kli da me vo­de u za­tvor, se­ća se tog do­ga­đa­ja Du­šan Ra­lić.

 

Po­moć ka­pe­ta­na Mla­de­na

Naj­pre je šest me­se­ci pro­veo u UD­BI na Obi­li­će­vom ven­cu, za­tim su ga pre­ba­ci­li na Top­či­der pa sa de­se­ti­na­ma dru­gih in­for­mbi­ro­va­ca po­tr­pa­li u mrač­ne to­var­ne va­go­ne.

– Ni­smo zna­li gde nas vo­de, pu­to­va­li smo du­go a za­tim su nas po mra­ku pre­to­va­ri­li u još mrač­ni­ju utro­bu te­ret­nog bro­da, o ba­ti­na­ma ko­je smo ona­ko us­put do­bi­ja­li da i ne pri­čam. Bio je to 11. no­vem­bar 1948. go­di­ne. Ka­da sam iza­šao na sve­tlost da­na sav sam bio kr­va­va, ni­sam se mo­gao vi­de­ti, to mi je re­kao moj ze­mljak pro­fe­sor Du­šan Pan­ko­vić ko­ji je već bio “sta­nov­nik“ Go­log oto­ka. Usle­di­li su da­ni te­le­snog i du­hov­nog pre­va­spi­ta­va­nja ko­ji su osta­vi­li pe­čat na ceo moj ži­vot, ka­že Ra­lić.

Pre­ba­ci­va­li su ka­men sa me­sta na me­sto, va­di­li pe­sak iz mo­ra po naj­ve­ćim ta­la­si­ma, ka­že, ta­ko fi­zič­ki is­cr­plje­ni i umor­ni uve­če su išli na po­li­tič­ku na­sta­vu.

– Go­lo­o­to­ča­ni sa vi­še “rad­nog sta­ža“ su nas uči­li šta tre­ba da ka­že­mo, ka­da da ću­ti­mo ka­ko bi iz­be­gli tor­tu­re, jed­na od njih je bi­la da go­li i bo­si po zi­mi cup­ka­mo po oštrom ka­me­nju. Ili, ako im se od­go­vor ne do­pad­ne do­bi­ja­li bi ba­ti­ne do ne­sve­sti. Bio sam mr­šav, oni­žeg ra­sta, da mi ni­je bi­lo mog za­na­ta – ši­šao sam za­ro­blje­ni­ke pu­ne va­ši­ju, i ka­pe­ta­na Mla­de­na ko­ji je bio isled­nik iz Hr­vat­ske, ni­sam pro­šao naj­te­žu gol­go­tu. U su­prot­nom, mo­žda bih i ko­sti osta­vio na Go­lom oto­ku. Mla­den je na­la­zio na­či­na da me po ne­kom za­dat­ku po­ša­lje u “še­sti­cu“,  to nam je bi­la kao ho­tel­ska so­ba, i za­šti­ti od tor­tu­re obe­snih ud­ba­ša.

 

Bit­ka za no­vi ži­vot

Še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka sti­gao je po­ziv iz ber­ber­ske za­dru­ge u In­đi­ji u ko­joj je ra­dio Du­le­tov brat od stri­ca, da do­đe da ra­di. Tu je sreo svo­ju sa­da­šnju su­pru­gu. Po­či­nje Du­ša­no­va bit­ka za no­vi ži­vot. Ože­nio se, do­bio ćer­ku i si­na, i da­lje je bi­lo pre­po­ruč­lji­vo da se ne sre­će sa Go­lo­o­to­ča­ni­ma a njih je u In­đi­ji bi­lo i pro­fe­so­ra i le­ka­ra. Iz­be­ga­vao je čak i ber­ber­ske uslu­ge da im pru­ža.

– Strah se to­li­ko uvre­žio u me­ni da sam se pla­šio za de­cu. Sin je oti­šao na od­slu­že­nje voj­nog ro­ka i šest me­se­ci ni­je bi­lo ve­sti od nje­ga. Spa­ko­vao sam se i kre­nuo za Slo­ve­ni­ju. Sa­zna­jem da su ga sta­vi­li na ne­ku ču­ku sa Austri­jom mo­gao je da ima kon­takt sa­mo sa pret­po­stva­lje­nim, sta­re­ši­na mi je ta­da u po­ve­re­nju re­kao da je to zbog mo­je pro­šlo­sti. Ka­da se sin vra­tio sa od­slu­že­nja voj­nog ro­ka po­pio sam ča­ši­cu ra­ki­je, to mi je je­di­ni al­ko­hol ko­ji sam u ži­vo­tu po­pio, ka­že Du­šan Ra­lić ko­ji je već dva­de­se­tak go­di­na u pen­zi­ji, pru­ža uslu­ge svo­jim mu­šte­ri­ja­ma, i da­lje pre­da­no či­ta knji­ge o Ru­si­ji i ru­skom na­ro­du, o da­le­koj za­jed­nič­koj isto­ri­ji, bez stra­ha da će mu ne­ko za­ku­ca­ti na vra­ta i ka­zni­ti ga zbog to­ga. Ima če­tvo­ro unu­ča­di, je­dan že­li da pre­u­zme de­din za­nat.

Zo­ri­ca Ga­ra­ša­nin Ste­fa­no­vić

 

Kategorije Reportaža