Dimitrije Bašićević Mangelos

Crteži šidskog umetnika u Njujorku

Ni­zom pri­god­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja, u ze­mlji i ino­stran­stvu se obe­le­ža­va 90 go­di­na od ro­đe­nja Di­mi­tri­ja Mi­će Ba­ši­če­vi­ća (1921 – 1987), Ši­đa­ni­na, po­zna­tog i sve­stra­nog stva­ra­o­ca – sli­ka­ra, kri­ti­ča­ra, pe­sni­ka i fi­lo­zo­fa, ko­ji je pod pse­u­do­ni­mom Man­ge­los de­lo­vao u avan­gard­noj gru­pi Gor­go­na. Bio je sin pa­o­ra iz šid­ske Dži­gu­re, Ili­je Bo­si­lja, svet­ski pri­zna­tog sa­mo­u­kog sli­ka­ra, ško­lo­vao se u rod­nom gra­du, Srem­skoj Mi­tro­vi­ci i Srem­skim Kar­lov­ci­ma, stu­di­rao u Be­ču i Za­gre­bu. Umet­nik ra­zno­vr­snog in­te­re­so­va­nja i mul­ti­di­sci­pli­nar­nog pri­stu­pa, osta­će za­pam­ćen po svom neo­bič­nom de­lu i ne­mer­lji­vom do­pri­no­su op­štoj kul­tu­ri ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je.

 

Dimitrije Bašićević Mangelos

Ro­đen u Ši­du, 14. mar­ta 1921, Mi­ća je u rod­nom me­stu po­ha­đao osnov­nu ško­lu, a u Mi­tro­vač­koj gim­na­zi­ji na­red­nih se­dam raz­re­da, da bi osmi sa ma­tu­rom po­lo­žio u va­ro­ši pod­no Stra­ži­lo­va. Po­sle beč­kog iz­be­gli­štva sa ocem i mla­đim bra­tom Vo­ji­nom (1942 – 1944), jed­no vre­me je pro­veo u par­ti­zan­skoj voj­sci. U Za­gre­bu je, od 1945. do 1949. go­di­ne, stu­di­rao isto­ri­ju umet­no­sti i ta­mo, fe­bru­a­ra 1957, od­bra­nio dok­tor­sku te­zu o ži­vo­tu i ra­du svog su­gra­đa­ni­na Sa­ve Šu­ma­no­vi­ća. Pret­hod­no je ra­dio u JA­ZU, ba­vio se li­kov­nom kri­ti­kom i bio je­dan od osni­va­ča i di­rek­to­ra Ga­le­ri­je pri­mi­tiv­ne umjet­no­sti…

 

 

 

Smi­sao Ba­ši­če­vi­će­ve kre­a­tiv­no­sti, sma­tra­ju kri­ti­ča­ri, je u vra­ća­nju na pra­po­če­tak i „na­iv­no mi­šlje­nje“. Sklon po­vla­če­nju u se­be i „fi­lo­zof­skom“ gle­da­nju, za mno­ge je bio neo­bi­čan, ču­dan i kon­tra­dik­to­ran, u sva­kom slu­ča­ju ne­kon­ven­ci­o­nal­na i sa­mo­svoj­na lič­nost. Svo­ju bi­o­gra­fi­ju je sâm po­de­lio na rad­ne ci­klu­se od po se­dam go­di­na i po­i­sto­ve­tio se sa Man­ge­lo­som, pse­u­do­ni­mom ko­ji uzi­ma se­ća­ju­ći se po­gi­nu­log dru­ga iz Man­đe­lo­sa. Ob­ja­vio je ve­ći broj stu­di­ja, mo­no­gra­fi­ja i pri­ka­za o umet­ni­ci­ma, za ži­vo­ta iz­la­gao u Za­gre­bu, No­vom Sa­du, Be­o­gra­du, post­hum­no u Lju­blja­ni, Ber­li­nu, Nju­jor­ku, Lon­do­nu, Por­tu, Bar­se­lo­ni…

Svoj po­sled­nji umet­nič­ki i ži­vot­ni ci­klus Man­ge­los je pre­ra­no za­vr­šio – umro je 18. de­cem­bra 1987. go­di­ne, u Za­gre­bu.

Za­hva­lju­ju­ći bra­tu Vo­ji­nu i nje­go­voj kćer­ki Iva­ni Ba­ši­če­vić, si­no­vi­ci Mi­ći­noj, pre de­set go­di­na je usta­no­vlje­na na­gra­da „Man­ge­los“ na­me­nje­na na­šem naj­bo­ljem mla­dom vi­zu­el­nom umet­ni­ku. Ne­dav­no je osno­van i Fond „Ili­ja & Man­ge­los“, u ci­lju ne­go­va­nja i pro­mo­vi­sa­nja stva­ra­la­štva dvo­ji­ce umet­ni­ka, oca i si­na. Va­lja pod­se­ti­ti da su za­la­ga­njem dr Vo­ji­na Ba­ši­če­vi­ća (1923), to­kom 1996. i 1997, iz­da­te če­ti­ri Di­mi­tri­je­ve knji­ge: Moj otac Ili­ja – na­crt za an­ti­mo­no­gra­fi­ju, Ogle­di, Fo­to­gra­fi­ja i umet­nost i Sa­va Šu­ma­no­vić – ži­vot i umet­nost, kao i knji­ga Man­ge­los – dru­gi o nje­mu.

Ne­dav­no otvo­re­na iz­lo­žba Man­ge­lo­so­vih cr­te­ža u Nju­jor­ku (23. mart – 19. sep­tem­bar 2011) no­vi je do­pri­nos afir­mi­sa­nju nje­go­vog stva­ra­la­štva u sve­tu. Pod na­slo­vom Još sam živ: Po­li­ti­ka i sva­ko­dnev­ni ži­vot u sa­vre­me­nom cr­te­žu (I Am Still Ali­ve: Po­li­tics and Everyday Li­fe in Con­tem­po­rary Dra­wing), u Mu­ze­ju mo­der­ne umet­no­sti (Mo­MA) su pred­sta­vlje­ni i nje­gov Glo­bus iz 1976, Rat­ni pej­zaž (1942-44) i se­ri­ja cr­te­ža Ta­bu­la ra­sa iz pe­de­se­tih go­di­na.

Man­ge­lo­su je pri­pa­lo iz­u­zet­no pri­zna­nje da iz­la­že sa ve­li­ka­ni­ma svet­skog cr­te­ža, kao što su On Ka­va­ra, Le­on Fe­ra­ri, Fe­liks Gon­za­les To­rez, Ma­ri­na Igo­ni­je, Li Lo­za­no i Ro­bert Mo­ris, oba­ve­sti­la nas je Iva­na Ba­ši­če­vić, a po­tom do­da­la:

- Ono što bih is­ta­kla kao va­žno, je­ste či­nje­ni­ca da Man­ge­los ni­je iz­lo­žen u okvi­ru gru­pe umet­ni­ka is­toč­no­e­vrop­skog ili cen­tral­no­e­vrop­skog blo­ka, ne­go kao po­je­di­nac u kon­tek­stu sa ra­do­vi­ma ve­li­kih umet­ni­ka, po­put On Ka­va­re ili Ro­ber­ta Mo­ri­sa. Za auto­ra iz­lo­žbe Kri­sti­ja­na Ra­te­ma­je­ra, ku­sto­sa ode­lje­nja za cr­tež Mo­MA, Man­ge­lo­sov opus je sna­žno obe­le­žen ele­men­tom i at­mos­fe­rom eg­zi­sten­ci­ja­li­zma, što je po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da on po­či­nje da ra­di po­čet­kom če­tr­de­se­tih, pod uti­skom uža­sa ko­je do­no­si Dru­gi svet­ski rat. Umet­nič­ki opus za­po­či­nje  obe­le­ža­va­njem smr­ti svo­jih bli­žnjih, pra­ve­ći cr­na po­lja u be­le­žni­ca­ma, ko­ja ka­sni­je po­sta­ju nje­go­ve ta­bu­le ra­ze. Upra­vo je za­to na ovoj iz­lo­žbi i za­stu­pljen de­lom Paysa­ge de la gu­er­re, iz 1942. go­di­ne.

Za lajt­mo­tiv iz­lo­žbe, ku­stos Mo­MA uzi­ma ci­tat ja­pan­skog umet­ni­ka On Ka­va­re, isto­vre­me­no jed­nog od vo­de­ćih kon­cep­tu­al­nih stva­ra­la­ca u sve­tu. Ovaj te­le­gra­mom oba­ve­šta­va svog ga­le­ri­stu: „Ja sam još uvek živ.“ (1970) Po­la­ze­ći od jed­no­stav­no­sti po­ru­ke, ta­ko­đe i od hlad­no­će i pre­ci­zno­sti me­di­ja (te­le­gram), umet­nik iz­ra­ža­va va­žnu či­nje­ni­cu o eg­zi­sten­ci­ji na go­to­vo ba­na­lan na­čin. For­ma je po­sta­la ne­va­žna. Na ovoj iz­lo­žbi su pri­ka­za­ni ra­do­vi naj­po­zna­ti­jih kon­cep­tu­al­nih umet­ni­ka, pa je ta­ko i Man­ge­los svr­stan me­đu njih, u sam svet­ski vrh – ka­že I. Ba­ši­če­vić.

A u sklo­pu obe­le­ža­va­nja de­ce­ni­je po­sto­ja­nja na­gra­de „Man­ge­los“, pred­sed­ni­ca Fon­da „Ili­ja & Man­ge­los“ na­ja­vlju­je pro­me­ne, od­no­sno pro­ši­re­nje Od­bo­ra ko­ji je do sa­da do­de­lji­vao pri­zna­nja naj­bo­ljim mla­dim vi­zu­el­nim umet­ni­ci­ma. U nje­mu će ubu­du­će bi­ti za­stu­plje­no se­dam in­sti­tu­ci­ja, me­đu nji­ma i Fond za ci­vil­no dru­štvo iz Nju­jor­ka, što „obez­be­đu­je si­gur­ni­ju bu­duć­nost i ši­ri zna­čaj na­gra­de“. Po­vo­dom ju­bi­le­ja, u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti Voj­vo­di­ne, 27. apri­la, bi­će otvo­re­na iz­lo­žba ra­do­va svih do­sa­da­šnjih la­u­re­a­ta, kao i ku­sto­ska ra­di­o­ni­ca pod na­zi­vom „Ka ku­ra­tor­stvu kao kri­tič­koj prak­si“.

Du­šan Po­zna­no­vić

Kategorije Kultura