Štefica Radovanov u svom ateljeu

Šta sanjam i mislim, čemu se nadam

Štefica Radovanov u svom ateljeu

Sremska Mitrovica – Po­volj­no je, tek, jed­no­stav­no re­ći – iz­la­že Šte­fi­ca, pa da sva­ki lju­bi­telj sli­kar­stva ko­ji, ma­kar i po­vre­me­no, pra­ti srem­sko­mi­tro­vač­ka i srem­ska li­kov­na de­ša­va­nja, od­mah po­mi­sli na pre­po­zna­tlji­vo, sna­žno umet­nič­ko de­lo, sa­zda­no od ne­sva­ki­da­šnje le­po­te, šar­ma i emo­ci­ja. Sli­kar­ka i li­kov­ni pe­da­gog, ko­ja već vi­še od po­la ve­ka (ka­ko to van­vre­men­ski zvu­či!) gra­di svoj oso­be­ni, ori­gi­nal­ni i za­o­kru­že­ni stva­ra­lač­ki opus, tra­ga­ju­ći za unu­tra­šnjom i sve­mir­skom har­mo­ni­jom, ce­lim bi­ćem je utka­na u ču­dom na­sta­li, bla­go­rod­ni i baj­ko­li­ki svet bo­ja, li­ni­ja, rit­mo­va i sa­mo na­iz­gled ne­stvar­nih sa­dr­ža­ja i mo­ti­va.

Šte­fi­ca Ra­do­va­nov, pre­sto­na iko­na ra­zno­li­ke i  bo­ga­te mi­tro­vač­ke li­kov­ne sce­ne.

Po­vod za po­nov­ni su­sret sa Šte­fi­com je ak­tu­el­ni iz­la­gač­ki na­stup sa još tri ov­da­šnje sli­kar­ke (An­đel­ka Ka­ra­jo­vić, Ci­ca Bu­đa­no­vac, Ne­na Traj­ko­vić) u pro­sto­ri­ja­ma „Srem­skih no­vi­na“, ali i zna­ti­že­lja da po­sve­do­či­mo o na­sta­ja­nju tek za­po­če­tog, uvek sa ne­mi­rom i ra­do­šću iš­če­ki­va­nog no­vog li­kov­nog ci­klu­sa. Jer, šta to no­vi­je, sna­žni­je i pri­vlač­ni­je mo­že­mo oče­ki­va­ti od umet­ni­ce ko­ja nas je to­li­ko pu­ta oča­ra­la svo­jim „ras­ko­šnim rit­mo­vi­ma pre­u­zetim iz do­ži­vlja­ja pej­za­ža, en­te­ri­je­ra i eks­te­ri­je­ra, tran­spo­no­va­nih … u no­ve ce­li­ne, no­vo pre­po­zna­va­nje sve­ta“ (S. Bo­šnjak)?

- Po­če­la sam ovaj ci­klus ge­o­me­trij­skih ap­strak­ci­ja u či­stim bo­ja­ma, sa mno­go in­te­re­sant­nih ele­me­na­ta. Is­tra­žu­jem pro­stor, ho­ću da imam pot­pu­nu slo­bo­du da se raz­mah­nem na plat­ni­ma. Va­ri­ja­ci­je su na iste te­me, ko­je aso­ci­ra­ju na pej­za­že, na ne­ke grad­ske mo­ti­ve. Uvek po­la­zim od pri­ro­de, ko­ju ne po­dra­ža­vam već je do­ži­vlja­vam kre­a­tiv­no, na svoj na­čin. Su­šti­na je u bo­ja­ma i ob­li­ci­ma, ko­je će sva­ki po­sma­trač dru­ga­či­je da vi­di i pre­po­zna – pri­ča Šte­fi­ca Ra­do­va­nov, dok nam u ate­ljeu po­ka­zu­je ra­do­ve ko­ji se tek na­slu­ću­ju.

Već i na­čin na ko­ji umet­ni­ca pri­la­zi stva­ra­nju tog no­vog ci­klu­sa „ge­o­me­trij­skih ap­strak­ci­ja“ je neo­bi­čan, ne­sva­ki­da­šnji. Sa­sto­ja­će se od ukup­no tri­de­set sli­ka, ra­đe­nih teh­ni­kom akril­nih bo­ja, po de­set ve­li­kog, sred­njeg i ma­log for­ma­ta. Sve one na­sta­ju „bez ja­sne vi­zi­je“, ra­đa­ju se i me­nja­ju u ho­du i, što po­seb­no fa­sci­ni­ra, sve su od­jed­nom za­po­če­te, da bi se  po­tom sva­ka od njih do­pu­nja­va­la, raz­vi­ja­la, kre­ta­la ne­kim sa­mo sli­kar­ki ra­zu­mlji­vim ho­dom. To je za­to što stal­no (pre)is­pi­tu­jem se­be, svo­je mo­guć­no­sti, ob­ja­šnja­va Šte­fi­ca Ra­do­va­nov, ko­ja po­ku­ša­va da ki­stom iz­ra­zi ono što je u nje­nom bi­ću, šta sa­nja i o če­mu mi­sli.

 

Slika izložena u "Sremskim novinama"

Umet­ni­ca ra­di br­zo i la­ko, tek ne­dav­no je kre­nu­la u no­vi po­du­hvat, a – ka­ko sa­ma pri­zna­je – naj­te­že joj je bi­lo ka­ko u sku­če­nom ate­ljeu ma­ne­vri­sa­ti sa naj­ve­ćim for­ma­ti­ma. Ko­nač­no, njen ne­mir­ni duh ne do­zvo­lja­va da išta bu­de sa­kri­ve­no: „Od­mah ću za­po­če­ti i fi­gu­ral­ni ci­klus, ko­ji ide uz ovaj, bi­će to oko 25 sli­ka u ulju ili akri­li­ku!“

Ka­da je o iz­lo­žbi u „Srem­skim no­vi­na­ma“ reč, odu­še­vlje­na je „sjaj­nim do­ma­ći­ni­ma, bi­le smo za­do­volj­ne va­šim go­sto­prim­stvom. Pri­vu­kao nas je to­pao, ljud­ski pri­jem i od­mah se ro­di­la ide­ja da ova­kve po­stav­ke pre­ra­stu u tra­di­ci­ju.“ Če­ti­ri mi­tro­vač­ke umet­ni­ce, ka­že, ve­zu­je ve­li­ko pri­ja­telj­stvo i lju­bav pre­ma sli­kar­stvu, a sa do­ma­ći­ni­ma i za­jed­nič­ko di­vlje­nje pre­ma isti­ni i le­po­ti. Sva­ka sli­kar­ka je iz­lo­ži­la po de­set svo­jih ra­do­va, svi oni su po­tvr­da da – bez ob­zi­ra na ste­pen li­kov­nog obra­zo­va­nja – umet­nik se uvek pre­po­zna­je po svom pri­rod­nom ta­len­tu i po­sve­će­no­sti stva­ra­lač­kom či­nu.

Ne­ka ovaj skrom­ni no­vin­ski pri­log bu­de i na­ša iskre­na če­stit­ka Šte­fi­ci Ra­do­va­nov za pred­sto­je­ći ju­bi­lar­ni ro­đen­dan!

D. Po­zna­no­vić

Kategorije Kultura