Olga Adamović (desno) sa sestrom Velinkom

Mojih sto godina – od Ohaja do Rume

„Na­po­slet­ku, sve čim se ovaj naš ži­vot ka­zu­je – mi­sli, na­po­ri, po­gle­di, osme­si, re­či, uz­da­si – sve to te­ži ka dru­goj oba­li, ko­joj se upra­vlja kao ci­lju, i na ko­joj tek do­bi­va svoj pra­vi smi­sao. Jer, sve je pre­laz, most či­ji se kra­je­vi gu­be u bes­ko­nač­no­sti, a pre­ma kom su svi zem­ni mo­sto­vi sa­mo de­či­je igrač­ke, ble­di sim­bo­li. A sva je na­ša na­da s one stra­ne.“

(An­drić)

 

Olga Adamović (desno) sa sestrom Velinkom

Mo­sto­vi Ol­ge Ada­mo­vić, ba­ke iz rum­skog Ge­ron­to­lo­škog cen­tra “Srem“, u vi­du su tro­u­gla: Oha­jo (Ame­ri­ka) – Vu­ko­var – Ru­ma. Ona ih je pre­la­zi­la u svo­jih sto go­di­na. Da li se iz­me­đu te dve oba­le od­vi­ja­lo “Sto go­di­na sa­mo­će“, kao kod Mar­ke­sa, ili sto go­di­na lu­ta­nja, ra­do­va­nja, se­o­ba, če­ka­nja i na­da­nja, to zna sa­mo Ol­ga, ali odav­no već – ću­ti. Tek ne­što ne­raz­go­vet­no pro­mr­si se­bi u bra­du, kao da će re­ći – pa sva­ki čo­vek je ustva­ri sam, sam se ro­di, sam umre, a oni ko­ji se na­đu na toj  sta­zi od pr­vog do zad­njeg uda­ha, sa­mo su upe­ča­tlji­ve ili ble­de ni­jan­se. U sva­kom slu­ča­ju, pro­la­zne.

Ol­gi su 4. apri­la upri­li­či­li ro­đen­dan­sko sla­vlje. Ko  dru­gi, ako ne nje­ni “dom­ci“, tu u Ru­mi. Ret­ko se, kao njoj, de­si sto­ti ro­đen­dan. Bi­lo je pe­sme, cve­ća,  va­tro­me­ta, bi­la je ro­đen­dan­ska tor­ta, na­rav­no i ono “Da­nas nam je di­van dan…“ Za sto go­di­na ži­vo­ta, od to­ga 20 u Do­mu za sta­re,  če­stit­ke su upu­ti­li di­rek­tor usta­no­ve Ma­ri­ja Sta­noj­čić-Sra­ka, ali i pred­sed­nik op­šti­ne Go­ran Vu­ko­vić.

A tih sto go­di­na od­vi­ja­lo se kao na film­skoh tra­ci: ro­đe­nje u Oha­ju 1911, od oca Jo­va­na i maj­ke Jul­ke. Ol­ga, jed­na od tro­je de­ce, bi­la je ce­log ži­vo­ta rad­ni­ca. Ni­je se uda­va­la. U Do­mu je od 1991, kao iz­be­glo li­ce iz Vu­ko­va­ra, za­jed­no sa se­strom Ve­lin­kom (91 go­di­na).

Du­go­več­nost ni­je stra­na po­ro­di­ci Ada­mo­vić. Maj­ka Jul­ka je ži­ve­la 85 go­di­na, nje­na maj­ka 95. Otac Jo­van bio je tr­go­vac, do­bro im je išlo, imao je svo­ju tr­go­vin­sku rad­nju, pri­ča Ve­lin­ka. U Ame­ri­ci su bi­li pet go­di­na. Tu se ro­di­la Ol­ga, i mla­đi brat. S nji­ma je bio i stric, on je ostao ta­mo “pre­ko ba­re“. Ada­mo­vi­ći su do­šli u go­ste, u Vu­ko­var, iz­bio je Pr­vi svet­ski rat, oca mo­bi­li­šu, i ta­ko se oni ni­ka­da vi­še ne vra­te u Ame­ri­ku.

Ol­ga je ra­di­la u ku­hi­nji, Ve­lin­ka je za­vr­ši­la gim­na­zi­ju i bi­la slu­žbe­nik. On­da, ’91, opet rat. Bom­be su pa­da­le na sve stra­ne, ko­li­ma ih do­ve­zu u Šid, pa u Ru­mu. Ta­mo u Vu­ko­va­ru ima­le su po­ro­dič­nu ku­ću, na­pra­vi­le ugo­vor o iz­dr­ža­va­nju sa jed­nom po­ro­di­com dru­ge na­ci­o­nal­no­sti. Rat ih je raz­dvo­jio, sva­ko je po­be­gao na svo­ju stra­nu.

Ov­de u Ru­mi im je do­bro, ka­že Ve­lin­ka. Ni­su glad­ne, ni­su žed­ne, ima­ju dru­štvo, se­stre su do­bre, do­bro ih pa­ze. Ve­lin­ka bri­ne o Ol­gi. Da­nju i no­ću. Još ka­že Ve­lin­ka: taj­na du­go­več­no­sti je u – ži­vo­tu bez stre­sa. Pri­zna­je, ne bi vo­le­la da do­ži­vi sto­tu, ži­vot u tim go­di­na­ma je ni­ka­kav. Ali, mo­ra se tr­pe­ti.

Istog da­na, 4. apri­la, u Dom je sti­gla i Ana Gru­den­čić. I Ana je pre­šla sto­tu. Ro­đe­na je u fe­bru­a­ru 2011, u Si­sku, do­sko­ra je ži­ve­la u svo­joj ku­ći, tu u Ru­mi, u Iri­škoj 112. Je­di­na nje­na ćer­ka Ma­ri­ja umr­la je pre osam go­di­na.

O če­mu li mi­sle Ol­ga i Ana, če­mu se na­da­ju? Šta ako  je sva na­ša na­da – s one stra­ne, na dru­goj oba­li.

K. Ku­zma­no­vić

Kategorije Reportaža