Kasandra u ispustu u Banoštoru

Jabuke, kruške i – ljudska pažnja

 

Kasandra u ispustu u Banoštoru

Banoštor – Jed­na sta­ra iz­re­ka ka­že da ako ne vo­li­te ži­vo­ti­nje, te­ško će­te za­vo­le­ti i lju­de. Po­tvr­du ve­ko­vi­ma sti­ca­ne na­rod­ne mu­dro­sti i na­ta­lo­že­nog isto­rij­skog is­ku­stva upra­vo na­la­zi­mo u Ba­no­što­ru, u ku­ći umet­nič­kog brač­nog pa­ra Pa­ško, Bran­ke i Pa­ve­la. Oni su pre pet­na­e­stak go­di­na, sa gru­pom isto­mi­šlje­ni­ka, osno­va­li Dru­štvo za za­šti­tu i do­bro­bit ži­vo­ti­nja „Ar­ka“, sa ci­ljem da bri­nu o na­pu­šte­nim i zlo­sta­vlja­nim psi­ma, me­dve­di­ma i dru­gim ne­sreć­nim bož­jim stvo­re­nji­ma. Ali, i pri­ro­di uop­šte. Upo­zna­li smo se po­vo­dom tzv. me­dve­đe prog­no­ze, na Sre­te­nje (15. fe­bru­a­ra) ove go­di­ne, ka­da su nji­ho­vi „šti­će­ni­ci“ u Cen­tru za pri­hvat kon­fi­sko­va­nih mr­kih me­dve­da u Ba­no­što­ru pre­ci­zno na­go­ve­sti­li da će pro­le­će sti­ći kra­jem mar­ta.

 

Lečenje obolele uspavane mečke

Naš tekst pod na­slo­vom Do­bro se vra­ća „me­dve­đom prog­no­zom“ iza­zvao je pri­lič­no in­te­re­so­va­nje jav­no­sti, već i sto­ga što no­vi­na­ri ret­ko za­la­ze u ba­no­štor­ski Cen­tar, isto va­ži i za dru­ge po­se­ti­o­ce. Ne za­to što ne bi že­le­li i ni­su za­in­te­re­so­va­ni, već iz pro­stog raz­lo­ga što go­di­na­ma mal­tre­ti­ra­nim i sta­rim me­dve­di­ma pri­ja­ju  ti­ši­na i mir, u ko­li­ko-to­li­ko obez­be­đe­nom pri­rod­nom okru­že­nju.

Na po­ziv Bran­ke Pa­ško, pred­sed­ni­ce „Ar­ke“, po­čet­kom apri­la, sti­že­mo u Cen­tar za pri­hvat mr­kih me­dve­da kao „po­vla­šće­ni“ pri­pad­ni­ci no­vi­nar­skog esna­fa, za­jed­no sa ko­le­ga­ma iz ču­ve­nog BBC-a i dnev­nog li­sta „Pres“. Po­vod je iz­u­ze­tan, a i ne­će se sko­ro po­no­vi­ti – u Ba­no­što­ru, na­i­me, bo­ra­vi tro­čla­na eki­pa en­gle­ske ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je Wor­lwi­de Ve­te­ri­nary Ser­vi­ce, u mi­si­ji pru­ža­nja neo­p­hod­ne me­di­cin­ske po­mo­ći mr­kim me­dve­di­ma. Svi sta­na­ri „Ar­ki­nog“ cen­tra ima­ju raz­li­či­te zdrav­stve­ne te­go­be, što je po­sle­di­ca nji­ho­vog vi­še­go­di­šnjeg ži­vo­ta u za­ro­blje­ni­štvu i zlo­sta­vlja­nja od stra­ne „meč­ka­ra“. Za­da­tak ve­te­ri­nar­skog hi­rur­ga He­der Bej­kon i nje­nih sa­rad­ni­ca, Tes Po­lard i Emi­li Gor­man, je­ste da me­dve­de pre­gle­da­ju, po­pra­ve im zu­be, oba­ve od­re­đe­ne hi­rur­ške za­hva­te i pro­pi­šu od­go­va­ra­ju­ću te­ra­pi­ju. Sve če­ti­ri meč­ke – Bo­ža­na, Ka­san­dra, Ma­ri­ja i Uške – uglav­nom su sta­re i pri­lič­no ugro­že­nog zdra­vlja, le­če­ni su im obo­le­li zu­bi, pre­pi­sa­ni an­ti­bi­o­ti­ci i dru­gi le­ko­vi. Je­di­ni muž­jak me­đu nji­ma, El­vis, na­ža­lost, ni­je se pro­bu­dio iz ane­ste­zi­je.

 

Pavel i Branka Paško (u prvom planu) sa veterinarkama iz Engleske

Od 1999. go­di­ne, ka­da je ov­de, na pri­vat­nom ima­nju po­ro­di­ce Pa­ško, iz­gra­đe­no sa­vre­me­no pri­hva­ti­li­šte za me­dve­de, po­što u be­o­čin­skoj op­šti­ni ni­je bi­lo raz­u­me­va­nja da se već pri­hva­će­na stu­di­ja o oprav­da­no­sti re­a­li­zu­je na An­dre­vlju, u ba­no­štor­ski cen­tar su pri­sti­za­li uglav­nom sta­ri i bo­le­sni me­dve­di. Sve njih su „meč­ka­ri“ odva­ja­li od pri­rod­nog okru­že­nja, ili ne­le­gal­no ku­po­va­li, kao me­či­će, da bi ih po­tom „pri­pi­to­mlja­va­li“ na kraj­nje grub, čak okru­tan na­čin. Va­lja­lo ih je du­go­traj­no le­či­ti i hra­ni­ti, do­sko­ra bez po­mo­ći i raz­u­me­va­nja dr­žav­nih or­ga­na.

-  Wor­lwi­de Ve­te­ri­nary Ser­vi­ce je ne­vla­di­na or­ga­ni­za­ci­ja, ko­ja de­lu­je u či­ta­vom sve­tu. Ove div­ne že­ne su do­ne­le ve­o­ma sku­pe le­ko­ve, ni­su na­pla­ći­va­le svo­je uslu­ge, a na­ma je osta­lo da po­kri­je­mo sve osta­le tro­ško­ve. Po­mo­gao nam je i ve­te­ri­nar iz Su­se­ka Sre­ta Le­đa­nac, ko­ji je oba­vio mi­kro­či­po­va­nje me­dve­da. Su­prug i ja se ba­vi­mo pri­me­nje­nom umet­no­šću, ima­mo ate­lje na Pe­tro­va­ra­din­skoj tvr­đa­vi, pa nov­cem od pro­da­tih ra­do­va  uglav­nom „kr­pi­mo“ ru­pe u bu­dže­tu dru­štva „Ar­ka“. Mi­ni­star­stvo ži­vot­ne sre­di­ne, Fond za za­šti­tu ži­vot­ne sre­di­ne i Po­kra­jin­ski se­kre­ta­ri­jat za za­šti­tu ži­vot­ne sre­di­ne i odr­ži­vi raz­voj po­kri­va­ju deo tro­ško­va za is­hra­nu me­dve­da, ali ne i osta­le iz­dat­ke. Dr­ža­va že­li da po­mog­ne, do­ne­se­ni su i od­go­va­ra­ju­ći za­ko­ni o za­šti­ti pri­ro­de, ali šta sve to vre­di kad ne­ma do­volj­no nov­ca – pri­ča nam Bran­ka Pa­ško.

Na­ši do­ma­ći­ni is­ti­ču da još po­ne­gde ima za­ro­blje­nih me­dve­da, u po­je­di­nim ka­fa­na­ma i cir­ku­si­ma, pa i kod ne­kih ne­sa­ve­snih Ro­ma. U sva­kom slu­ča­ju, nji­ho­vo dr­ža­nje i is­ko­ri­šća­va­nje je za­bra­nje­no, ma­da ni­je uvek la­ko raz­lu­či­ti neo­p­hod­nu bri­gu od ne­za­ko­ni­tog po­se­do­va­nja di­vljih ži­vo­ti­nja. Još pre dve go­di­ne, npr, u Tu­ti­nu je ubi­jen me­dved, a još se vo­di sud­ski po­stu­pak. Pro­ce­nju­je se da da­nas u Sr­bi­ji, u pri­rod­nom okru­že­nju, ima sve­ga če­tr­de­se­tak mr­kih me­dve­da.

- Do­ne­se­ni su za­ko­ni ko­ji sve nas oba­ve­zu­ju da se sta­ra­mo o ži­vo­ti­nja­ma. Zbog do­sa­da­šnje lo­še po­li­ti­ke, u Sr­bi­ji je stvo­re­na na­vi­ka da lju­di po svo­jim do­ma­ćin­stvi­ma dr­že autoh­to­ne di­vlje ži­vo­ti­nje – vu­ko­ve, ja­zav­ce, li­si­ce, sr­ne, je­že­ve, so­ko­lo­ve, so­ve i dru­ge vr­ste. Sve to ni­je do­zvo­lje­no. Ti­me či­ni­mo lo­šu uslu­gu i nji­ma i se­bi. Ži­vo­ti­nja­ma tre­ba po­mo­ći da se opo­ra­ve i osa­mo­sta­le, a on­da ih vra­ti­ti u pri­ro­du, ta­mo gde su i pro­na­đe­ni. Dok ne bu­de ka­sno.  A što se nas u „Ar­ki“ ti­če, pri­o­ri­tet su nam, za­sad, mr­ki me­dve­di, ko­jih je sve ma­nje. Po­sle ve­li­kog is­ku­stva sa kon­fi­sko­va­nim me­dve­di­ma i do­bre sa­rad­nje sa nad­le­žnim mi­ni­star­stvi­ma i su­do­vi­ma, sprem­ni smo da gra­di­mo traj­no pri­hva­ti­li­šte za sve vr­ste ži­vo­ti­nja ko­je sa­me ne bi op­sta­le u pri­ro­di.

Mr­ki me­dve­di su kru­na nji­ho­vog ra­da i sa nji­ma je naj­te­že ra­di­ti, do­da­će Bran­ka Pa­ško, uz opa­sku da me­de  ne vo­le lju­de, pla­še ih se zbog du­go­traj­nih lo­ših is­ku­sta­va. Pre­ma lju­di­ma u pri­hva­ti­li­štu su to­le­rant­ni, smi­re­ni, jer ih ovi hra­ne, ali iz­nad sve­ga im je po­tre­ban mir i od­go­va­ra­ju­ća is­hra­na. U pr­vom re­du ja­bu­ke, kru­ške, šar­ga­re­pa, a on­da tek i po­ma­lo me­sa.

A naš je uti­sak, ipak, da ba­no­štor­ski me­dve­di zna­ju da raz­li­ku­ju do­bro­na­mer­ne od onih dru­gih lju­di, ko­ji su im to­kom mu­ko­trp­nog ži­vo­ta u ne­slo­bo­di na­ne­li to­li­ko zla, pat­nje i po­ni­že­nja.

Me­đu one pr­ve, si­gur­no ubra­ja­ju Pa­ve­la i Bran­ku Pa­ško, ko­ja je – prst sud­bi­ne je ta­ko ude­sio – ro­đe­na baš na Sre­te­nje, 15. fe­bru­a­ra, ka­da me­dve­di „pro­ce­nju­ju“ da li je do­šlo vre­me da le­to sme­ni du­gu, do­sad­nu zi­mu.

D. Po­zna­no­vić

Kategorije Reportaža