Prestonica Japana

Bilo je kao u filmu

 

Silvana Petković

Ima jed­na ja­pan­ska pe­sma či­ja po­ru­ka gla­si – sa­mo gle­daj na­pred i ho­daj. Ta­ko se po­na­ša­ju Ja­pan­ci u obič­nim i neo­bič­nim si­tu­a­ci­ja­ma, a po­na­ša­li su se i to­kom ne­dav­nih da­na ko­ji su do­ne­li se­ri­ju ze­mljo­tre­sa, cu­na­mi i pro­ble­me sa nu­kle­ar­ka­ma. Ta­kvo po­na­ša­nje je deo ja­pan­ske kul­tu­re, sma­tra Sil­va­na Pet­ko­vić, Mi­trov­čan­ka ko­ja ži­vi i ra­di u To­ki­ju

Do­go­di­lo se to  ne­gde iz­me­đu če­ti­ri  i pet sa­ti po­sle­pod­ne. Bi­la sam na po­slu. U Ja­pa­nu su, ina­če, tru­se­vi i ma­lo ja­či ze­mljo­tre­si sva­ko­dnev­na po­ja­va. Nji­ho­ve zgra­de su na­pra­vlje­ne sa se­i­zmo­lo­škim fe­de­ri­ma i po­me­ra­ju se u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma. U kan­ce­la­ri­ji se ap­so­lut­no  ni­šta dru­go ni­je ose­ti­lo osim ja­čeg lju­lja­nja na­me­šta­ja i kom­pju­te­ra. Ali,  ovog pu­ta to je tra­ja­lo pri­lič­no du­go. Ova­ko po­či­nje  pri­ču o sop­stve­nom do­ži­vlja­ju ra­zor­nog ze­mljo­tre­sa   Sil­va­na Pet­ko­vić ( 32) Mi­trov­čan­ka ko­ja ne­ko­li­ko go­di­na ži­vi i ra­di u To­ki­ju.

 

Prestonica Japana

- Tih 20-tak mi­nu­ta ja­kog truc­ka­nja do­pri­ne­lo je da smo se ma­lo us­pa­ni­či­li, jer lju­lja­nje ni­je pre­sta­ja­lo. Po­tom je usle­dio je­dan ma­lo ja­či ze­mljo­tres i tra­jao je pet mi­nu­ta. Ja sam se za­vu­kla pod sto, mo­je ko­le­ge su dr­ža­le faj­lo­ve da  ne pad­nu – pri­ča Sil­va­na.

 

 

 

 

O to­me se pri­ča­lo

 

Redovi u metrou

O ze­mljo­tre­su ko­ji će usle­di­ti  i ko­ji će bi­ti ve­li­kih raz­me­ra u To­ki­ju se od­ra­ni­je go­vo­ri­lo, na­sta­vlja Sil­va­na. Ovaj 27- mi­li­on­ski grad ni­je 150 go­di­na imao ve­li­ki ze­mljo­tres, a za ta­ko ne­što nad­le­žni i gra­đa­ni se spre­ma­ju. Po­zna­to je da su mar­tov­ski ze­mljo­tre­si ima­li epi­cen­tar u se­ver­no­i­stoč­nom de­lu Ja­pa­na, ali su se ose­ti­li u ce­loj dr­ža­vi i mno­go da­lje.

- Odav­no se pri­ča ka­ko su pu­kli pla­toi u Pa­ci­fi­ku i da će oni da iza­zo­vi ve­ći ze­mljo­tres. Ni­ko se ni­je na­dao to­li­ko ve­li­kom  cu­na­mi­ju. Sva­ki ze­mljo­tres se od­mah pre­no­si na ve­sti­ma, od to­ga gde se do­go­dio, ko­li­ke je ja­či­ne, ima li stra­da­lih, a oba­ve­zno ide po­da­tak  ima li opa­sno­sti od cu­na­mi­ja. Sta­nov­ni­štvo ko­je je ži­ve­lo u oko­li­ni Fu­ku­ši­me i Sen­da­i­ja,  cu­na­mi ni­je  oče­ki­va­lo. Za­to se lju­di ko­ji ta­mo ži­ve ni­su od­mah sklo­ni­li  i to je, sma­tra se, je­dan od raz­lo­ga što ima to­li­ko po­gi­nu­lih i ne­sta­lih – pre­no­si nam Sil­va­na.

Na­let cu­na­mi­ja od­mah su  pre­ne­li me­di­ji. U Sil­va­ni­noj kan­ce­la­ri­ji na­la­zi se 10 ve­li­kih ekra­na. Ona i sve ko­le­ge su usta­li na no­ge kao da gle­da­ju film, a na fil­mu se vi­deo ogro­man ta­las ka­ko  lo­mi most, na mo­stu ko­la ko­ja se  vra­ća­ju una­zad, ali i  ta ko­la  i deo mo­sta cu­na­mi „je­de“…

 

Dan posle zemljotresa - prazni rafovi supermarketa

- Ja­pan­ci ni­su pa­ni­ča­ri. Ne bih re­kla da je sa­mo di­sci­pli­na u pi­ta­nju, već je to deo ja­pan­ske kul­tu­re. Oni ne že­le da sme­ta­ju dru­gi­ma, za­dr­ža­va­ju sve u se­bi i pa­ni­ku, i ner­vo­zu i ne­si­gur­nost. Oni to ne is­po­lja­va­ju. Za­u­zi­ma­ju mi­ran i sta­lo­žen stav, jer ve­ru­ju da će se sve do­bro re­ši­ti – re­kla je Sil­va­na, do­da­ju­ći da su se  dan po­sle ze­mljo­tre­sa de­si­li ma­nji ze­mljo­tre­si, a na­ja­va je da će se oni na­sta­vi­ti do kra­ja apri­la. Nu­kle­ar­ke u Fu­ku­ši­mi ima­le su, is­ti­če ona, za­štit­ne zi­do­ve vi­so­ke sa­mo 15 me­ta­ra, dok je cu­na­mi bio od 30 me­ta­ra. Za­to su zi­do­vi  pu­kli pod nje­go­vim uda­rom.

 

Struč­nja­ci za nu­kle­ar­ke

- Pre­ven­ti­va nu­ke­ar­ki u Ja­pa­nu je za­i­sta na naj­vi­šem ni­vou u sve­tu. Ceo je­dan dan na­kon ze­mljo­tre­sa ap­dej­to­va­li su sva­ku in­for­ma­ci­ju. Ni­šta dru­go sem ta­kvih ve­sti ni­je se mo­glo gle­da­ti, a ni­je bi­lo za­bav­nog pro­gra­ma, re­kla­ma. Ve­sti su se stal­no vr­te­le u krug, vla­da je da­va­la in­for­ma­ci­je no­vi­na­ri­ma, ta­ko da smo za ne­de­lju da­na svi po­sta­li  struč­nja­ci za nu­kle­ar­ke.  Sma­tram to  ve­li­kim ose­ća­jem od­go­vor­no­sti da se sta­nov­ni­štvu pre­ne­se za­i­sta ono što se do­ga­đa. Ne­ko bi re­kao da oni ta­ko nas ma­ni­pu­li­šu, ali to­ga si­gur­no ne­ma – is­ta­kla je Sil­va­na.

Od­mah je ob­ja­vlje­no da će sta­ti vo­zo­vi i me­tro, zbog ne­stan­ka stru­je, a Sil­va­na je sa ko­le­ga­ma po­sle po­sla  oti­šla na ve­če­ru. Sa­o­bra­ćaj je us­po­sta­vljen oko 11 sa­ti ta­ko da su mo­gli oti­ći ku­ći.

 

Sa­mu­raj­ski duh i so­li­dar­nost

- Bi­li smo tih da­na na­pe­ti. Snab­de­va­nje stru­jom je us­po­sta­vlje­no, ali je vla­da ur­gi­ra­la na šted­nju. Uve­li su blo­ko­ve bez stru­je od dva do tri sa­ta. To su svi po­što­va­li   da­ju­ći ta­ko do­pri­nos na­stra­da­lom na­ro­du. Sve pro­dav­ni­ce su po­ga­si­le sve­tla, a stru­je je bi­lo. Do­šla sam u kan­ce­la­ri­ju, sve­tlo ni­je bi­lo upa­lje­no, ve­ne­ci­ja­ne­ri su bi­li po­dig­nu­ti, a ra­di­li su po je­dan prin­ter, ra­dio, faks. Svi su  nor­mal­no bi­li na svo­jim me­sti­ma, po­zdra­vlja­li smo se, pi­ta­li jed­ni dru­ge ka­ko su, a od­go­va­ra­lo se reč­ju do­bro. Ni­ko ni­je ko­men­ta­ri­sao, ni­ti pri­čao o to­me šta se ju­če do­go­di­lo. Kod nas bi se od­mah svi uhva­ti­li te­le­fo­na, zva­li ku­ću, rod­bi­nu a Ja­pan­ci su to­li­ko  sta­lo­že­ni da to ne mo­gu da ob­ja­snim. Mi­slim da je u pi­ta­nju kul­tu­ra i sa­mu­raj­ski duh. Ma šta da se de­si mo­ra­te da po­ka­že­te i u naj­te­žim si­tu­a­ci­ja­ma si­gur­nost i da    uči­ni­te ma­kar ono naj­ma­nje, jer će to si­gu­ra­no da po­mog­ne ne­kom. I ta jed­na si­ja­li­ca ko­ja se uga­si zbog šted­nje dru­gi­ma će po­mo­ći da ima­ju stru­ju. Di­vi­la sam se lju­di­ma ko­ji su ra­di­li u nu­kle­ar­ka­ma, sva­ki dan sam slu­ša­la da ri­zi­ku­ju ži­vot za ne­što što ne zna­ju ka­ko će se za­vr­ši­ti – ve­li Sil­va­na Pet­ko­vić.

Sil­va­na Pet­ko­vić je, či­ni se, po­sled­nji srp­ski dr­ža­vlja­nin ko­ji je na­pu­stio To­kio. Iz pre­sto­ni­ce Ja­pa­na oti­šla je 19. mar­ta, na­kon ko zna kog ape­la iz na­še am­ba­sa­de da  gra­đa­ni Sr­bi­je ili pre­đu u ju­žne de­lo­ve Ja­pa­na ili odu ku­ći. Ona se od­lu­či­la za do­la­zak u Sr­bi­ju, u Srem­sku Mi­tro­vi­cu.  Mi­sli­la je vi­de­će ro­di­te­lje i se­stre, vi­de­ći oni nju i shva­ti­ti da joj ni­šta ne fa­li. Po­ne­la je so­bom svo­je po­slov­ne do­ku­men­te,  na­sta­vi­la je da ra­di u ro­di­telj­skoj ku­ći u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci. Sa ko­le­ga­ma i sa­rad­ni­ci­ma u Ja­pa­nu i dru­gim ze­mlja­ma ču­je se i vi­di pre­ko skaj­pa, a spre­ma se za sko­ri po­vra­tak u Ja­pan. Mo­žda stig­ne   da za­jed­no sa pri­ja­te­lji­ma pro­sla­vi „Sa­ku­re“  pra­znik ko­ji sla­vi cve­ta­nje tre­ša­nja i vi­ša­nja.

S. Đa­ko­vić

Kategorije Reportaža